Lepote i znamenitosti

 

 

10. oktobar 2007.

PRVI RAKIJA FEST U BEOGRADU

Prvi rakija fest u Beogradu biće održan 12. i 13. oktobra u centru grada na Trgu Nikole Pašića. Biće to prilika da najbolji proizvođači rakije prezentuju tradicionalno piće koje bi trebalo uskoro da postane srpski brend. Manifestaciju su podržali Ministarstvo poljoprivrede, Agencija za promociju izvoza –SIEPA, Privredna komora i Turističke organizacije Beograda i Republike. Piše Jelena Gligorić.

Na Sajmu hrane u Njujorku za većinu posetilaca pravo otkriće bila je rakija iz Srbije. Posle probe, veliki broj je pokazao interesovanje za kupovinu. Da je reč o traženom proizvodu na stranim tržištima, govori podatak da je tokom prošle godine, više od sto hiljada boca šumadijske prepečenice, Žute i Bele ose, prodato u 15-tak zemalja na svim kontinentima. Rakiju iz Srbije iz hrastovih buradi konzumiraju gosti Londona u prestižnom RICA i još 50 drugih hotela u gradu. Srpska rakija može da postane nacionalni brend, ocena je organizatora Prvog festivala rakije u Beogradu.

Namera organizatora je da domaću rakiju, kao kvalitetno, tradicionalno piće, sada predstave na savremeni način bez etno priče, odnosno da ona dobije mesto koje joj pripada među svetskim žestokim pićima, a Beograd još jednu u nizu atraktivnih manifestacija - kaže Branko Nešić direktor festivala. Najavljuje se nastup oko 40 proizvođača, a u pratećem programu biće zanimljivih predavanja o iskustvima stvaranja brendova drugih zemalja, ali i o usklađivanju zakona sa regulativom EU.

U Ministarstvu poljoprivrede kažu da početkom sledeće godine u skupštinsku proceduru ulazi zakon o alkoholnim pićima koji je usklađen sa standardima EU. Njegova svrha je da se uredi i unapredi proizvodnja, od sirovine do finalnog proizvoda. Novina u zakonu će biti registracija svih proizvođača, bez obzira koliko proizvode za lične potrebe ili i za prodaju, na osnovu koje treba da se uradi strategija za unapređenje ove oblasti poljoprivrede. Inače, prema nezvaničnim podacima u Srbiji ima oko 1900 registrovanih proizvođača rakije.

Srbija trenutno radi na dobijanju robnih marki u oblasti hrane i pića, jer ima velike šanse na svetskom tržištu kada je u pitanju zdrava hrana. U toku su pregovori sa Evropskom komisijom za dobijanje brenda za šumadijski čaj, kako se popularno zove kuvana rakija, kao i za zaštitu imena srpska šljivovica. Na zahtev Srbije, ubuduće, ni jedna zemlja neće moći da registruje šljivovicu bez geografskog porekla. Potom sledi tržišna utakmica u kojoj naša zemlja treba da pokaže da je srpska šljivovica kvalitetnija od, na primer, češke šljivovice.

U Ministarstvu poljoprivrede kažu da je Evropska komisija dozvolila da se Srbija i Francuska međusobno dogovore o priznanju konjaka i vinjaka. To znači da, ako Srbija prizna Francuzima konjak kao njihovo piće, oni će Srbiji priznati vinjak, a onda će obe zemlje moći da zaštite kod EU ta nacionalna pića.


08. oktobar 2007.

OPLENAČKA BERBA

Vina u Srbiji, kao svuda u svetu, pamte se prema rodnosti i kvalitetu groždja u godini proizvodnje. U kvalitetne godine ubraja se i 2007 koja je, po procenama vinogradara bila odlična za rod grožđa od koga će praviti dobra i kvalitetna vina. I narednog vikenda slatko grožđe biće glavno obeležje 44. Oplenačke berbe, turističke manifestacije u Topoli, varošici u srcu Šumadije. Piše Jelena Gligorić.

Ovih dana centrom Beograda prošetale su devojke iz Topole u narodnoj nošnji i sa korpama grožđa pozivale na Oplenačku berbu koja je odavno smotra narodnog stvaralaštva i poljoprivrednih proizvoda. Prema rečima predsednika opštine Topola Dragana Jovanovića, ovogodišnji Sabor najboljih folklornih i pevačkih grupa dopuniće Sajam vina i Sajam suvenira koji ima takmičarski karakter. Prošle godine, za tri dana trajanja manifestacije, Topolu je posetilo oko 200 hiljada ljudi, a organizatori ove godine očekuju još veći broj gostiju.

Topola je od Beograda udaljena oko 80 kilometara i to je jedna od sedam opština Šumadijskog okruga. U tom kraju poljoprivreda je vodeća privredna grana, a poseban značaj se pridaje voćorstvu, pre svega, vinogradarstvu. Varošica je poznata kao kolevka dinastije Karađorđević, mesto gde je početkom 19. veka bio centar srpske države. Prema predanju , na mestu gde su se ukrstila četiri pravca izniklo je i razgranalo se veliko stablo topole, pa je vremenom naselje nazvano Topola. To je grad Karađorđa Petrovića, vođe Prvog srpskog ustanka protiv Turaka, a potom je kralj Petar I Karađorđević Topolu odabrao za gradnju svoje Zadužbine. Varoš leži na padinama brda Oplenac koje je ime dobilo po krivim stablima koja su na njemu rasla, a koristila su se za oplen, kako se zove deo seoskih zaprežnih kola. Šuma park Oplenac je pod zaštitom države i pokriva više od 80 hektara, to je oaza čistog vazduha sa velikom koncentracijom ozona, pa stoga Topola nudi odlične uslove za odmor. Ovde rado dolaze lovci i ribolovci, jer se niko ne vraća bez dobrog trofeja.

Nekada je u ovom kraju svaki domaćin gajio vinograd i za slavlje iznosio na trpezu svoje vino. Tako se i pročulo za kvalitet tih vina koja su u prošlom veku stizala do Londona i Beča. U to doba nastala je Venčačka vinogradarska zadruga, a u sklopu Zadužbine kralja Petra I Karađorđevića nalazi se i tzv. Kraljevski podrum u kome ima i arhivskih vina koja su sigurno najstarija vina u Srbiji nastala od grožđa sa ovih prostora. To je na primer vino Oplenka iz 1931. godine kada je i počela da radi kraljeva vinarija, zatim Žilavka, Beli burgundac. Kraljev podrum ima dva sprata pod zemljom, sa stalnom temperaturom od 8 stepeni, a u njemu je poređano 99 bačvi, svaka od 4000 litara.

U vreme vladavine dinastije Karađorđević izgrađena je Vinogradareva kuća koja je služila za smeštaj upravnika kraljevih vinograda. Danas je tu galerijski prostor među čijim postavkama je i legat poznatog srpskog slikara Nikole Graovca koji je deo svog života proveo u Topoli. Dolazak na Oplenačku berbu dobra je prilika da se vide mnoge istorijske znamenitosti ove šumadijske varošice u kojoj kao da je vreme stalo i zadržalo izgled i atmosferu tipičnu za srpska mesta s kraja 19. veka.


13. septembar 2007.

KUPUSIJADA U MRČAJEVCIMA

Kako to izgleda kada celo selo sprema jela od kupusa, može se videti i probati, od 14. do 16. septembra u Mrčajevcima kod Čačka gde se održava peta Kupusijada Srbije. Piše Jelena Gligorić.

Kada se priča o hrani, Srbi kao usput pitaju sagovornika da li zna da se ovde jelo viljuškom i pre 16. veka i upotrebe pribora za jelo u evropskim zemljama. Onda se priča širi na recepte, šta je zdravo, šta zaboravljeno. Da bi se stari srpski recepti sačuvali od zaborava, već godinama se u mnogim mestima Srbije organizuju priredbe pod nazivom Zlatne ruke. Tada se može probati na desetine jela koja se po istom receptu pripremaju vekovima. Korak dalje otišli su žitelji Mrčajevaca.

Milun Tošić, začetnik Kupusijade kaže da već tri decenije tinja misao kako osmisliti ovakvu manifestaciju. I onda je pre pet godina pozvao nekoliko svojih prijatelja da pred sezonu kišeljenja kupusa, kuvaju kupus za meštane i goste. Za divno čudo, već prve godine Kupusijada je privukla oko 7-8 hiljada građana. Ipak, Milun Tošić nije ni sanjao da će iz godine u godinu biti toliko novih gostiju i da će manifestacija ući u Kalendar priredbi u Srbiji.

On kaže da su se odlučili baš za kupus, jer se u ovom kraju gaji kvalitetan, a poznato je da je ova namirnica puna vitamina. Od kupusa se pravi salata, može da se kuva i sladak i kiseo, raso se preporučuje kao napitak jer je bogat vitaminom C, a naši stari i danas kad zaboli rame ili koleno stave oblogu od kupusa. Ipak, kako kaže Milun Tošić, najpoznatije jelo je svadbarski kupus. Pravo gurmansko jelo sa nekoliko vrsta mesa, i svežeg i suvog. Neko će reći da je jelo mnogo masno, pa se zato na Kupusijadi u Mrčajevcima kuva 12 jela od kupusa – za svačiji ukus. Koliko vitamina u kupusu, toliko i jela od kupusa. Na ovogodišnjoj Kupusijadi ne samo da će se probati novo jelo od kupusa, već se očekuje i da dobije ime.

Milun Tošić pomno beleži koliko se na ovoj manifestaciji potroši kupusa i kaže da će ove, pete godine, u loncima završiti više od trideset hiljada kilograma kupusa. Da bi kuvani kupus bio ukusan, sigurno, da je recept najvažniji, ali je bitno i da se kuva u zemljanom loncu i to najmanje sedam-osam sati na tihoj vatri. Ipak, možda je najvažnije da se sprema s ljubavlju, a onda je ukus, kako u Srbiji kažu, prste da poližeš.


13. septembar 2007.

DVORSKI KOMPLEKS NA DEDINJU

Svakoga vikenda Beograđani i turisti mogu, u pratnji vodiča, da razgledaju kraljevske dvorove dinastije Karađorđević koji se nalaze u rezidencijalnom delu srpske prestonice koji se zove Dedinje. Povodom kulturno-turističke manifestacije «Dani evropske baštine» Dvorovi su otvoreni za svakodnevno razgledanje do 23. septembra, a zatim slede redovne posete vikendom do kraja novembra. Raskoš kraljevskih dvorova je samo jedan od povoda za razgledanje, jer to je, zapravo, priča o jednom periodu istorije Srbije. Piše Jelena Gligorić.

Sa demokratskim promenama u Srbiji početkom dvehiljadite, posle šest decenija, Stari i Beli dvor su vraćeni dinastiji Karađorđević, pa se u porodični dom uselio princ Aleksandar II Karađorđević sa suprugom, princezom Katarinom. Dvor je sada ponovo mesto okupljanja najuticajnijih ljudi ove zemlje na raznim prijemima, a najviše na dobrotvornim manifestacijama.

Dvorski kompleks se nalazi na najvišem brežuljku Dedinja, odakle se pruža pogled na grad i šumu Košutnjak, Topčider i planinu Avalu, na placu površine 135 hektara i parku raskošnog rastinja. Starije zdanje je Kraljevski dvor građen od 1924 – 29. godine sredstvima kralja Aleksandra I koji je tu živeo sa kraljicom Marijom i sinom Petrom, ocem prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, čiji je danas to dom.

Beli Dvor je reprezentativna jednospratna vila od belog mermera u srpsko-vizantijskom stilu koju su projektovali arh. Živojin Nikolić i akademik Nikolaj Krasnov. Fasada od belog mermera je sa jadranskog ostrva Brača, od koga je izgrađena i Bela kuća u Vašingtonu. Saloni su uređeni u renesansnom i baroknom stilu, nameštaj je autentičan i pripada stilovima nekoliko epoha, zidove krase tapiserije francuske izrade iz 17. i 18. veka, a svodovi u nekoliko prostorija oslikani su motivima iz srpskih narodnih pesama ili su ukrašeni kopijama fresaka iz manastira Sopoćani i Dečani, koji su na UNESKO-voj listi svetske baštine.

I u Kraljevskom i u Belom dvoru nalaze se izuzetno vredne slike srpskih, venecijanskih, flamanskih i francuskih majstora poput Pusena i Brojgela, ali i veliki broj vajarskih radova čuvenih srpskih umetnika Ivana Meštrovića i Tome Rosandića.

U suterenu Kraljevskog dvora su sobe za odmor, sala za bilijar i bioskopska sala koja je bila jedna od prvih u Srbiji. Enterijere je uredio Nikolaj Krasnov, po ugledu na dvorce Kremlja. Tu se nalazi i skulptura ratnika, jedino sačuvano vajarsko delo kraljice Marije, bake prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, koja je bila omiljena vladarka, ali talentovana umetnica.

Kolonadom kamenih stubova sa Kraljevskim dvorom povezana je dvorska kapela posvećena Sv. Apostolu Andreju Prvozvanom, zaštitniku i krsnoj slavi ovog doma, a sagrađena po ugledu na Kraljevu crkvu u Studenici, manastiru u Srbiji koji je tri veka stariji od otkrića Amerike.

Pet godina posle useljenja u Kralejevski dvor, 1934.godine, kralj Aleksandar je poželeo da izgradi rezidenciju za svoje sinove, Petra, Tomislava i Andreja. Nažalost, kraj radova 1937. godine nije dočekao, jer je iste godine ubijen u Marseju. Prvi stanar Belog dvora, zgrade koju je projektovao arhitekta Aleksandar Đorđević, do punoletstva kralja Petra II, bio je knez namesnik Pavle Karađorđević sa porodicom.

Centralni hol Belog dvora, slika koja se često vidi sa raznih prijema kod prestolonaslednika, ukrašen je reprezentativnim portretom kralja Aleksandra, delom velikog srpskog slikara Paje Jovanovića, ali i slikama francuskih majstora prve polovine 17. veka. Trpezarija je nameštena u stilu čipendejla, sa predivnim porcelanom koji je rađen u Sevru. Veliki i Mali svečani salon ima originalni nameštaj u stilu Luja 15. sa venecijanskim lusterima. Pre Drugog svetskog rata biblioteka Belog dvora imala je oko 50 hiljada knjiga poznatih autora na nekoliko stranih jezika. Dobar deo naslova je nestao u vihoru rata, pa danas je u katalogu tek nekoliko hiljada primeraka.

Od 1941. godine kraljevska porodica je bila u izbeglištvu. U Londonu se 1945. rodio prestolonaslednik Aleksandar, u vreme kada se u Beli dvor uselio tadašnji predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito. U doba komunizma dvorski kompleks na Dedinju je bio zatvoren za javnost, sve do početka ovog veka, kada je vraćen porodici Karađorđević.


 

10. septembar 2007.

 LAGUMI - BEOGRADSKE TURISTIČKE ATRAKCIJE 

Reč podzemlje obično asocira na kriminal, a da ne mora uvek da bude tako potvrđuju lagumi. U beogradskim opštinama ih ima mnogo. Većina od njih su još ne istraženi, a tek mali broj je otvoren za turističko razgledanje i prestižna su mesta za provod mladih. O gradu ispod grada piše Jelena Gligorić.

I ove godine tokom manifestacije Dani evropske baštine u septembru, grupe turista moći će da  razgledaju lagume na Tašmajdanu i u Karađorđevoj ulici. Da li zato što su pod zemljom ili tek ulaze u turističku ponudu grada, priča o njima protkana je dozom mistike i preterivanja, kao na primer, da se ispod površine Beograda u centru nalazi još jedan grad, sav u pećinama i hodnicima.

Istina je da hodnici prolaze kroz mnoge delove grada, od Banovog brda, zemunskog brežuljka Gardoš, ispod Senjaka, Tašmajdana, do Kalemegdana. Najstariji lagumi su tašmajdanske pećine, ispod crkve Svetog Marka, koje su nastale pre više od 6 miliona godina. Osim prirodnih, ima i pećina koje su prokopane u rimsko doba. Naime, Rimljani su na periferiji tadašnjeg Singidunuma, kako je bio naziv za Beograd, vadili kamen za izgradnju vodovoda i tako stvarali podzemne pećine.

 Kroz istoriju, pećine su menjale namenu: u njima su čuvali barut Turci, sklanjali su se Beograđani od austrijskog bombardovanja u Prvom svetskom ratu, a u Drugom svetskom ratu Nemci su te pećine koristili kao rezervno mesto komande jugoistoka, pa su uveli struju, ventilaciju i napravili podzemne sisteme za komunikaciju.

U Karađorđevoj ulici, preko puta luke u koju svakodnevno uplovljavaju i strani brodovi sa turistima koji krstare Dunavom, nalazi se više od deset laguma na nekoliko adresa. Vrlo su slični lagumima u Zemunu, a građeni su za skladištenje robe. U njima se, pre svega zbog konstantne temperature, čuvala hrana koja je u Beograd stizala brodovima, a pravilo se i vino. Nedavno je  jednom od njih vraćena prvobitna namena, pa je u njemu  otvoren vinski podrum.

Lagumi u Karađorđevoj ulici pravljeni su od krećnjačkih stena, svi su povezani, a to je toliko veliki prostor da se po njemu može danima šetati. I nema nikakve misterije – lagumi imaju svoj početak i kraj. Prosečna površina je oko 200 metara kvadratnih,  osim laguma u Karađorđevoj 17 koji je otvoren za posetioce i ima tri puta veću površinu. U njemu se čuvalo vino o čemu svedoči pumpa za pretakanje i veliki broj ogromne buradi. Tu je i 30 metara dugačka ventilacija koja je imala važnu ulogu za čuvanje vina. U to doba, Srbija kojom vlada dinastija Obrenovića,  bila je poznata po izvozu vina, koje se točilo i na nekim evopskim dvorovima. Znamenitost najvećeg  laguma u Karađorđevoj ulici je grb porodice Obrenović iz 1880. godine, urezan na jednom zidu, ali  i pauk bele boje koji živi jedino u tom prostoru.

Krajem 19. veka taj deo Beograda, poznatiji kao Savamala, jer tu protiče reka Sava koja se malo dalje uliva u Dunav, zbog velikog broja vinskih podruma u Karađorđevoj ulici imao je i mnogo kafana. Najstarija datira iz 1783. godine, a prema zapisima istoričara, zbog burnog života, knez Miloš Obrenović je to mesto nazvao razvratna mala.

O Beogradu ispod Beograda postoji mnogo zapisa, priča, pa čak i legendi, a baš pod tim imenom, pre nekoliko godina objavljena je i knjiga. Lagumi su mesto u kojima stanuju vekovi, zahtevaju još mnogo istraživanja, ali verujemo da će za koju godinu biti jedna od turističkih atrakcija srpske prestonice.


07. septembar 2007.

MAMUTFEST U KIKINDI

Kikindski mamut, jedan od najočuvanijih fosilnih ostataka ove džinovske praistorijske životinje, popularno nazvan Kika, ovih dana obeležava 11. godina od otkrića. Tim povodom, na trgu u Kikindi, mestu u srpskoj žitnici Vojvodini, 8. septembra biće izložena replika u prirodnoj veličini koja, će ubuduće imati svoje mesto u dvorištu Narodnog muzeja. Piše Jelena Gligorić.

Do pre nekoliko decenija, Kikinda je turizam razvijala uglavnom zahvaljujući lovcima. Zatim je ušla u Kalendar priredbi Srbije zbog manifestacije Dani ludaje, kako u ovim krajevima kažu za tikve koje dužinom i težinom konkurišu za Ginisa, a verovatno bi se rekordi mogli zabeležiti i kada je u pitanju maštovitost žitelja koji od ludaje mnogo toga znaju da naprave. Pošto se u Kikindi nalazi najveći glinokop u Evropi, grad je svakog leta, domaćin vajarskog simpozijuma Tera. I baš na tom mestu, 4. septembra 1996. godine radnici kompanije «Toza Marković», na dubini od 21 metar pronašli su fosilne ostatke mamuta starog više od pola miliona godina. Za naučnike je značajna i činjenica da je glinokop originalno mesto njegovog uginuća, jer se životinja verovatno zaglibila u priobalnom delu močvare.

Kad već citiramo naučnike, da kažemo da su mamuti najimpresivniji primerci sisara koji su hodali zemljom i daleki su srodnici današnjeg slona. Kikindskii mamut, od milja nazvan Kika, pripada vrsti koja je imala karakteristično dugačko krzno. Njegov skelet je pronađen gotovo kompletan, nedostaju samo delovi stopala i lopatice koje je, verovatno, odnelo Panonsko more koje je bilo na mestu današnje nizije. Po godovima na kljovama procenjuje se da je ova ženka imala 64 godine i da je bolovala od reumatizma. Njena visina je bila oko 4,7 metara, dužina 7, a kljove više od 3 metra. Bila je to grdosija od 7 tona. Skelet je izložen u kikindskom Narodnom muzeju.

Naučnici u svetu ni do danas nisu odgonetnuli tajnu nestanka ovih džinovskih sisara, mada sve ukazuje da je razlog promena klime, a područje Panonske nizije bilo zona sudara hladne klime centralne Evrope i blage, balkanske. U svakom slučaju, jedinstveno i retko otkriće gotovo kompletnog skeleta veliki ima značaj za naučna istraživanja.

Tako je prošle godine, kao rezultat saradnje nekoliko institucija iz Srbije, nastao projekat «Kikindski mamut» usmeren ka zaštiti i revitzalizaciji fosilnih ostataka, a njegov nastavak je «Mamutfest» koji će biti 8. septembra. Pored izlaganja replike skeleta mamuta u prirodnoj veličini na gradskom trgu, toga dana će u Kikindi biti okrugli sto na temu kulturno nasleđe u službi turizma i kao inspiracija za razvoj preduzetničkih delatnosti, a biće i nekoliko kreativnih radionica. Zanimljiva će biti projekcija 3D filma o mamutu, ispričana kroz upotrebu savremenih informacionih tehnologija u virtuelnom okruženju. Baza za izradu animacija za film i ilustracija za CD dobijena je 3D laserskim beskontaktnim skeniranjem ostataka mamuta, što ujedno predstavlja i vid preventivne zaštite fosila kikindskog mamuta.

Festival u Kikindi su podržali Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj, Turistička organizacija Srbije i republički Zavod za proučavanje kulturnog razvitka.


05. septembar 2007.

BILJE SRBIJE

Jesen je pravo vreme za branje i sušenje plodova brojnih biljaka kojima Srbija obiluje. One su od davnina i hrana i lek i predstavljaju bogatu tradiciju i kulturu srpskog naroda. O biljkama Srbije piše Ljiljana Sindjelić Nikolić.

  Majčina dušica, ruzmarin, peršun, nana, bosiljak samo je deo biljaka čije mirise pamtimo od detinjstva, jer su nas bake, a njih njihove bake i tako unedogled, hranile, umivale, lečile biljkama. "Srbina od kolevke pa do groba leče i čuvaju biljke", napisao je čuveni poznavalac biljaka i autor brojnih knjiga Jovan Tucaković. U srpskim kućama na detetovom krštenju zamirisaće bosiljak, majka će svoje čedo pojiti kamilicom, u detinjstvu i mladosti mališani će sa roditeljima piti čajeve od nane, majčine dušice, zove, na venčanju će mlada i svatovi biti okićeni ruzmarinom a mlada će pride imati i buketić u ruci, a kada čovek odlazi sa ovog sveta cveće je opet tu, donose ga najbliži kao znak pažnje i ljubavi.

O ljubavi naroda prema biljkama pokazuje i činjenica da se imena biljaka javljaju i kao lična imena, Ruža, Bosiljka, Jagoda, Višnja, Djurdjevka.

Srbija je svrstana u 158 najboljih centara sveta za proizvodnju biljaka, u bogatoj flori naše zemlje uvršteno je 700 biljnih vrsta sa lekovitim svojstvima a sa skoro 300 se trguje kao sa industrijskom sirovinom koja se daljom preradom koristi za izradu lekova, kozmetičkih i higijentskih preparata. Pomenimo da je Srbija još 1930. godine izvozila 1.810 tona lekovitog bilja i 29 tona etarskog ulja. U 2003. godini vrednost izvoza ovih proizvoda premašila je tri miliona dolara. Ovome treba dodati i preko 1000 samoniklih jestivih biljaka kojima su još uvek bogate naše šume, pašnjaci i livade. Ko je boravio u Srbiji a nije probao pitu savijaču, čije kore vešta domaćica sama razvija i filuje sirom i koprivom, kao da nije jeo domaće specijalitete. Uz nju predlažemo sok od borovnice, sočne bobičaste biljke sa lekovitim svojstvima. Koristi se kao sok, sirup, za čaj, od nje se pravi džem, kolači. A tek dren, u narodu se za nekog ko je jak i zdrav, kaže - zdrav ko dren. Ova biljčica upravo je u cvetanju a njeni crveni plodovi su odlični za sok, kompot, pekmez. I, tako bi mogli u nedogled da nabrajamo samonikle biljke, čije korišćenje je kako kažu kulinarski majstori, zdravo, jeftino i lekovito.

Govorimo li o biljkama, naravno ne možemo zaobići ni lekovita svojstva mirisnih cvetova, zelenih listova ili kožastog korenja, a lečenje biljem je bilo praktikovano još kod starih civilizacija Vavilona, Egipta, antičke Grčke, Rimu, kod Slovena. U mitoligiji slovenskih naroda, u našim narodnim pesmama poznato je da čuvene junake leče vile biljkama. Takodje je zabeleženo da su se protiv groznice koristili pelen i kičica a peršun i celer kao diuretik. Mnoge biljne vrste preuzete iz slovenske etnomedicine i etnofarmacije, prešle su u školsku, naučnu farmatokoterapiju Srednjeg veka kroz prva pisana dela na srpskom jeziku nastala pri manastirskim bolnicama u Hilandaru, Carigradu i Studenici. Osnivanjem prve apoteke u doba vladarske loze Nemanjića početkom 14. veka u tada najvažnijoj srpskoj luci Kotoru, proširila se upotreba začinskog bilja. U poznatoj knjizi "Hilandarski medicinski kodeks", nastaloj u 13. veku, opisano je 100 biljnih vrsta i droga biljnog porekla. Istoričar medicine, profesor doktor Jovan Tucakov tako je napisao, da je "proučavajući narodnu medicinu i farmaciju došao do zaključka da možda nigde nema kao kod nas toliko ostataka prastare medicine koja se ljubomorno čuvala i vekovima predavala s kolena na kolena."

Na žalost, mnoge biljne vrste nestaju pred našim očima zbog nepažnje, industrijskog razvoja i ekološkog zagadjenja. Do danas je u svetu već nestalo oko 750 biljnih vrsta a prema najnovijim podacima Svetskog udruženja za očuvanje biljnih vrsta, ugroženo je još oko 6.500. U Srbiji se 20 posto flore našlo u kategoriji ugroženih biljnih vrsta. Zbog mogućnosti nestajanja biljke koje predstavljaju prirodne retkosti zaštićene su posebnim Zakonom o zaštiti prirode. Pomenućemo samo neke od najznačajnijih ugroženih i zaštićenih biljaka kod nas koje su po zaštitom prvog stepena, Pančićeva omorika koja se može naći na planinama Tari i oko srednjeg toka Drine; tisa; žuta lincura koja živi na nepristupačnim kamenim liticama; gospina papučica; vrsta orhideje koja raste na Suvoj planini i zaštićena je od strane UNESKOa. Kao svetska prirodna retkost u Srbiji su zaštićene i recimo, bela šumska breberina iz Vojvodine; srpska ramonda; jagorčevina; zlatni ljiljan. Neke od ovih zaštićenih vrsta našle su se i u Botaničkoj bašti u Beogradu, a tu je i natpis, stara poslovica…."ako hoćeš da živiš sto godina, druži se sa biljkama a ne sa ljudima."


01. septembar 2007.

140. GODINA KNEZ MIHAILOVE ULICE

Pariz ima Šanzelize, London Oksford strit, Njujork Petu aveniju, a Beograd Knez Mihailovu ulicu. Na istom mestu, pod istim imenom, ona spaja i razdvaja već 140. godina, a kažu da njena istorija datira još iz vremena Rimljana, kada je tu bio centar naselja Singidunum. Bio je to tzv. Rimski drum na grebenu koji razdvaja savsku i dunavsku padinu, a dolaskom Turaka u Srbiju pretvoren je u krivudavi sokak sa trošnim kućama i džamijama, baštama, česmama. Nekada je Knez Mihailova razdvajala tursku i srpsku varoš, danas spaja beogradsku prošlost, tvrđavu i park Kalemegdan sa savremenim tokovima života. Piše Jelena Gligorić.

  Orijentir sredine Knez Mihailove ulice je piramida koju je Grad postavio 1955. godine, a nalazi se ispred zgrade SANU. Na njoj piše da se geografsko središte Beograda nalazi na 44 stepena 49 min 14 sec severne geografske širine i 20 stepeni 27 min 44 sec istočne geografske dužine, na nadmorskoj visini od 116 metara, a zapisano je i ubrzanje zemljine teže na toj tački.

Za nastanak ove ulice koja je danas pešačka zona i trgovački centar srpske prestonice, vezuju se najčešće dva imena: kneza Mihaila Obrenovića i Emilijana Josimovića. Trasirana je na osnovu regulacionog plana Beograda koji je 1867. godine izradio Emilijan Josimović, profesor Velike škole i prvi srpski urbanista.

Te godine Knez Mihailo Obrenović je na Kalemegdanu primio ključeve Beogradske tvrđave od Ali –Riza paše čime je bio označen kraj turske vladavine u Beogradu i Srbiji. Nakon tog događaja ulica je brzo urbanizovana, pa je 1870. godine «izašla» na Terazije. Time je ostvarena ideja o povezivanju Kalemegdana i Terazija. Iste godine Uprava grada je ulici dala ime Kneza Mihaila, vladara koji se zalagao za evropeizaciju Beograda, a ostaće zabeleženo da je to prva ulica u Srbiji koja je dobila ime.

U Knez Mihailovoj tada počinje gradnja kuća u koje se useljavaju najuticajnije i najbogatije porodice toga doba. Svaka građevina je od nekog značaja, bilo da je u pitanju arhitektura, ličnost koja je gradila ili se vezuje za neki događaj. Pored kuća za stanovanje, otvara se i veliki broj trgovina.Po ugledu na evropske trgovačke centre ulica je 1876. godine popločana drvenom kockom, a deceniju kasnije sa granitnom kaldrom, Knez Mihailova postaje beogradski korzo. Ulično električno osvetljenje postavljeno je 1891. godine.

Današnji izgled ove ulice datira iz 1988. godine kada je urađena temeljna rekonstrukcija. Knez Mihailova je postala pešačka zona, zakonom zaštićena kao jedan od najstarijih gradskih spomeničkih ambijenata. Najstarije zgrade, sazidane pre Josimovićevog regulacionog plana sačuvane su do naših dana i to su zgrada u stilu akademizma na broju 51, nekadašnji restoran «Grčka kraljica», iz 1835. godine. Druga datira iz 1870. godine, bila je hotel «Rusija», a adresa je Knez Mihailova 38.

Ova beogradska ulica je tipičan primer kako zdanja mogu da pričaju istoriju jednog naroda. Idući iz pravca Kalemegdana i Beogradske tvrđave, prva zgrada na koju nailazimo je iz 1869. godine u stilu romantizma i u to doba bila je najmoderniji hotel u Beogradu, «Srpska kruna». Posle Drugog svetskog rata, sve do 1970. godine, tu je bila Narodna biblioteka, a danas je u tom zdanju Biblioteka grada. Prilikom adaptacije, otkriveni su ostaci jugoistočnog bedema Rimskog vojnog logora – castruma koji je sagradila IV Flavijina legija. Bedem sa lučnim otvorima sada predstavlja deo enterijera tzv. Rimske dvorane u kojoj se organizuju promocije i predavanja.

Prvi žitelji Knez Mihailove su bili najviđeniji ljudi toga doba: advokat Marko Stojanović je živeo u neorenesansnom zdanju koje je sagradio 1889. godine. Tu je kasnije bila Akademija likovnih umetnosti osnovana 1937. godine, a danas se u zgradi 53-55 nalazi Galerija Akademije. Dvadeset brojeva dalje, na istoj strani ulice, nalazi se zadužbina Nikole Spasića, čuvenog beogradskog trgovca. Građena je iste godine kada i kuća advokata Stojanovića, takođe, u stilu neorenesanse, a projektant je bio poznati arhitekta toga doba Konstantin Jovanović.

U arhitekturi Knez Mihailove prisutan je i stil akademizma, o čemu svedoči zgrada SANU, koja ima i elemente secesije. Ona je podignuta 1923-4. godine prema planovima koji su nastali deceniju ranije, a rad je Dragutina Đorđevića i Andre Stevanovića. Iste godine, po projektu Petra Popovića, izgrađen je restoran Ruski car, koji je posle velike adaptacije, ovog leta, zablistao lepši nego ikad.

U ovoj beogradskoj pešačkoj zoni, dugoj 800 metara, u drugoj polovini 19. veka izgrađena je prva dvospratnica. To je kuća broj 40. Ipak,od svih višespratnica u ulici, najpoznatija je Palata Albanija, prvi oblakoder u gradu i u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, a dugo i najviša zgrada na Balkanu. Sagrađena je 1940. godine, a projektanti su bili arhitekte Mladen Prljević i Đorđe Lazarević, a ime je dobila po kafani «Albanija» koja se nalazila na tom mestu. Objekat sa četiri podzemna i 11 spratova iznad zemlje, površine oko osam hiljada kvadratnih metara, zidan je prema najsavremenijim tehnološkim rešenjima toga vremena, nalazi se na samom ulazu u Knez Mihailovu. Grandiozan, kao kula, bio je i ostao obeležje užeg gradskog jezgra, a zanimljivo je da je to jedna od malobrojnih zgrada koja nije oštećena u bombardovanju tokom Drugog svetskog rata.

Gotovo vek i po od nastanka, ulica koja se vezuje za kneza Mihaila, srpskog vladara koji je mnogo učinio za evropeizaciju Srbije, zaista je evropska ulica: u svakom trenutku tu ćete čuti razne jezike, videćete turiste iz dalekih zemalja, a, bogami, i roba u ovoj trgovačkoj zoni, nosi prestižne etikete.


27. avgust 2007. 

OBEDSKA BARA U PROJEKTU «POVRATAK IBISA»

Ovih dana, članovi ekološkog kampa, volonteri iz Italije, Španije, Poljske, Francuske, Belgije i Turske, zajedno sa domaćinima iz Srbije, radili su na raščišćavanju bujne vegetacije Obedske bare koja ozbiljno ugrožava protok vode. Revitalizacija tzv. vlažnih livada i otvorenih vodenih površina uslov su za povratak retkih ptica močvarica po kojima je Obedska bara poznata. Piše Jelena Gligorić. 

  Područje Obedske bare nalazi se u srpskoj žitnici Vojvodini, tačnije u jugoistočnom Sremu, između naselja Grabovica, Obreža i Kupinovo i reke Save i zauzima prostrano plavno područje koje je potkovičastog oblika. U koritu Obedske bare, koje je ostatak napuštenog korita Save, reke koja sada teče južnije, nekoliko je manjih i većih okana koja su povremeno ili stalno ispunjena vodom. U istoriji naše planete, pre 6000 godina ovim krajem je proticala preteča reke Save, pre 4500 godina njen sporedan tok, da bi se pre 2000 godina formirala mrtvaja, od koje je nastala močvara kakvu poznajemo.

Tada su još postojali idealni uslovi za život i razmnožavanje velikog broja ptica močvarica i drugih životinja i biljaka vezanih za barsko - močvarna staništa. Bilo je to ,,zlatno doba’’ Obedske bare, na kojoj se tada gnezdilo oko 60 hiljada parova ptica močvarica. Takva koncentracija ptica nigde nije zabeležena na Balkanu.

Danas je Obedska bara u vezi sa rekom Savom samo za vreme visokih vodostaja, a napaja se vodom i priticanjem podzemnih voda kao i slivanjem atmosferskih voda sa okolnog zemljišta. Za vreme sušnih godina i pri kraju leta većina okana i bara presuši. To je posledica ne samo klimatskih prilika i geografskog položaja, već i male dubine okana koja , sve češće ostaju zatrpana nanosima mulja.Vrlo ozbiljan problem je i tzv. zarastanje vodenih površina bujnom biljnom vegetacijom. Članovi međunarodnog ekološkog kampa upravo su radili na otklanjanju tog problema.

Inače, Obedska bara je jedno od retkih, još očuvanih, plavno - ritskih područja sa specifičnostima kao što su stoletne mešovite šume hrasta lužnjaka, kolonija ptica močvarica i brojnim prirodnim retkostima. Njena osnovna vrednost je upravo biodiverzitet, odnosno raznovrsnost živog sveta i njihovih životnih zajednica, kao i prisustvo brojnih retkih i ugroženih biljnih i životinjskih vrsta koje su na spisku «Crvene knjige flore i faune Srbije». Bogat ptičiji svet je posebna prirodna vrsta, naročito kolonija ptica močvarica, zbog koje je područje Obedske bare poznato u svetu. Na osnovu Ramsarske konvencije iz1977. godine ovo područje upisano je na listu močvara od međunarodnoh značaja, a deceniju kasnije je uključeno u spisak područja od izuzetnog značaja za ptice Evrope (IBA projekat).

U Obedskoj bari ima više desetina vodenih i močvarnih šumskih i livadskih biljnih zajednica sa oko 500 vrsta biljaka, 50 vrsta mahovina i 180 vrsta gljiva. Od životinjskih vrsta zabeleženo je 219 vrsta ptica, 50 vrsta sisara, 13 vrsta vodozemaca, 16 vrsta riba i preko 1000 vrsta insekata. Nema sumnje da je stvarna biološka raznovrsnost na Obedskoj bari još veća, što predstavlja izazov istraživačima u daljem radu.

Ovo područje je davno privuklo pažnju svojim prirodnim lepotama, pa je 1874. godine prvi put stavljeno pod zaštitu, tada aktom Austro - Ugarskog dvora kao carsko lovište. Od 1919. godine je zaštićeno kraljevsko lovište dinastije Karađorđević, a skoro deceniju i po ima status Specijalnog rezervata prirode na površini od 9820 hektara. Celo područje podeljeno je na tri zone sa različitim stepenom zaštite, od zabrane svih aktivnosti osim naučnih istraživanja do kontrolisanog korišćenja šuma i kontrolisanog lova i ribolova.


22. avgust 2007. 

ETNO FESTIVAL HRANE I MUZIKE VOJVODINE

Na čuvenom novosadskom Štrandu, najlepšem delu obale Dunava, poslednje subote u avgustu, održaće se Etno festival hrane i muzike. Ovogodišnji šesti festival samostalno organizuje Američka fondacija za razvoj, uz podršku Izvršnog veća Vojvodine i gradske uprave. Piše Jelena Gligorić.

  Svi oni koji su prošle godine bili na Etno festivalu u Novom Sadu pamtiće izbor i ukus đakonija etničkih manjina u Vojvodini: od gulaša i paprikaša od puževa do mirisnih pita i štrudli, uz odlična vina iz Vršca, Iriga i Sremskih Karlovaca. Pažnju posetilaca privukli su i ručni radovi - prostirke i stolnjaci, drveni pribor za jelo i razne igračke, slike od slame žita i korpe od pruća. Smenjivala su se kulturno-umetnička društva koja su mamila uzdahe posetilaca ne samo zbog pesme i igre, već i zbog živopisne narodne nošnje.

Organizatori očekuju dolazak i nekih od prošlogodišnjih 25 hiljada posetilaca na jednodnevnom druženju čiji je moto "bogatstvo različitosti". Na konferenciji za novinare Vlastimir Milosavljević, regionalni direktor Američke fondacije za razvoj (ADF), rekao je da će na Etno festivalu biti 1370 učesnika, predstavnika 12 etničkih grupa koje žive u Vojvodini, a manifestaciju će bogatiti 38 kulturno-umetničkih društava. Želja je da se u tom danu predstave različite lokalne manifestacije, značajan deo proizvodne i turističke ponude i promoviše ekonomski razvoj nacionalnih zajednica u ovoj srpskoj pokrajini.

Milosavljević kaže da je to prilika i za promociju izvoza srpskih proizvoda u zemlje EU i SAD, a u okviru toga je i turizam koji predstavlja značajnu stavku u ukupnom razvoju Vojvodine. Stoga je Etno festival hrane i muzike Vojvodine jedan od prvih koraka u otvaranju neke vrste turističke agencije koja će da bude džoint venčers između Srbije i Amerike, sa ciljem da omogući veću posetu turista iz ovih zemalja. Bogatstvo različitosti nacionalnih zajednica u Vojvodini adut je za dobar provod na etno sajmu koji je sve popularniji i posećeniji.


21. avgust 2007.

 KALEMEGDAN

Kalemegdan je najlepši i najveći park Beograda. Kalemegdan je tvrdjava. Kalemegdan je najznačajniji kulturno istorijski kompleks našeg glavnog grada. Kalemegdan je Zoološki vrt. Kalemegdan je šarena pozornica za razne muzičke i pozorišne fešte. Kalemegdan je veliko obdanište. Kalemegdan je mesto zaljubljivanja i prvih poljubaca. Kalemegdan je utočište penzionerima i šahistima. Kalemegdan je sve to i više od toga, a o njemu piše Ljiljana Sindjelić Nikolić.

  Kalemegdan je verovatno najpoznatiji i najposećiniji deo Beograda. U samom je centru grada do koga stižete laganom šetnjicom kroz pešačku zonu, Knez Mihajlovu. Očaraće vas, pre svega, pogled sa Beogradske tvrdjave na ušće reke Save u reku Dunav, pa onda dalje na sremske i banatske ravnice, na brdovitu Šumadiju. Upravo takav položaj Kalemegdanskog grebena privlači ljude od najranijih vremena. Prvo naselje je osnovano tokom neolita, zatim su Rimljani koristeći njegov strategijski položaj tu napravili vojni logor, niče i čitav grad oko tvrdjave nazvan Singidunum. U petom veku razoriše ga Huni a tokom ranog srednjeg veka, prodiru varvarska plemena medju kojima i Sloveni, koji ovaj naš grad nazvaše Beograd. U XI veku ovde je uspostalvljena vizantijska granica na Dunavu a Beograd sa Kalemegdan postaje značajno vojno uporište.

Nagli uspon Beograda i Kalemegdana kao kulturnog prostora vezan je za ličnost despota Stefana Lazarevića, koji je kao ugarski vazal u prvoj polovini XV veka ovde osnovao novu prestonicu srpske države. U leto 1521. godine, turska vojska na čelu sa sultanom Sulejmanom Veličanstvenim, osvaja beogradsko utvrdjenje i grad. Uvidjajući ne samo strateški značaj Kalemegdana već i svu njegovu lepotu Turci ga nazvaše "Fećir bajir" - Breg za razmišljanje. Sam naziv Kalemegdan ostade iz tog doba do danas, "kale" znači grad a "megdan" gradsko polje. Vreme prolazi a istorijske okolnosti se menjaju te 1717. godine dolaze Austrijanci sa Eugenom Savojskim na čelu. Beogradska tvrdjava postaje veliko gradilište, po projektu Nikole Doksata de Moreza tada je izvršena velika rekonstrukcija Kalemegdana. Ali, Beogradskim primirjem 1739. godine Austrijancu su izgubili Beograd, te se tako u njega vratiše Turci. Konačno, turski predstavnik zvanično predaje ključeve Beogradske tvrdjave knezu Mihailu Obrenoviću 1867. godine na Kalemegdanu.

Šetajući kroz njegove staze i stazice i terasaste senovite tunele, čitajući natpise na zidinama možete na Kalemegdanu osetiti ukus tih starih vremena i zamišljati šta se tu sve dešavalo. Na Kalemegdanu su i brojni spomenici istorijskim ličnostima srpske istorije i kulture, recimo pesnicima Milanu Rakiću, Jovanu Dučiću, Radoju Domanoviću, Djuri Jakšiću i kompozitoru Stevanu Mokranjcu, tu je i bronzana figura žene - spomenik zahvalnosti Francuskoj u znak prijateljstva i pomoći u prvom svetskom ratu. Dominantna figura je Pobednik, spomenik podignut u znak pobede u prvom svetskom ratu i prepoznatljiv je simbol Beograda. Posetioci obavezno zavire i u Rimski bunar, mistično mesto za koje su vezane razne priče, dive se različitim kulama sa satovima,bedemskim kapijama i još do kraja neistraženim lagumima. Šetajući Kalemegdanom prolazićete preko drvenih mostića, možda obići Prirodnjački i Vojni muzej, Opservatoriju, galerije, crkve Ružicu i sv. Petku. Novi stanovnici Beograda pristigli iz manjih gradova tu imaju svoja redovna sastajališta subotom i nedeljom da čuju novosti iz zavičaja, da porazgovaraju sa poznatima, razmene iskustva stečena u metropoli a ponekad se razvije i kolo za praznik. Kalemegdan vole i slikari, muzičari, poete pa se tu održavaju izložbe, pesničke večeri. Ovog leta Kalemegdan vri od ljudi i dogadjaja i danju i noću. Bio je Belef sa raznovrsnim kulturnim programima, bili su muzički festivali, još uvek je u toku tromesećna predivna izložba "Zemlja vidjena s neba", jedinstveni projekat Jan Artis Bertrana, čuvenog fotografa. Izložba zemlje slikane iz aviona obišla je preko 100 gradova širom sveta. Možda se u njenom daljem putovanju nadje i neka slika Kalemegdan čije su fotografije prisutne na internetu, jer su ga fotografisali brojni posetioci iz raznih zemalja obilazeći njegove kutke.


20. avgust 2007. 

ZLATNA BUĆKA ĐERDAPA

Proteklog vikenda je u Tekiji kod Đerdapa održano tradicionalno medjunarodno takmičenje pecaroša na Dunavu. Ulovljeno je oko 750 kilograma ribe, a trofej «Zlatnu bućku» osvojili su alasi Živojin Keserović iz Tekije i Goran Milivojević iz Kladova ulovomi soma od 27 i po kilograma, dugačkog 167 cm. Piše Jelena Gligorić.

 

Kapitalci sa ovog dela Dunava nisu nikakva retkost, a love se decenijama i bućkom koja je prerasla u turističku manifestaciju u avgustu svake godine. Na ovogodišnjoj 24. bućki je učestvovalo više od 70 takmičarskih parova - bućkaroša iz Srbije, Republike srpske, Mađarske, Rusije i Rumunije.

U Srbiji, od svih reka Dunav je najbogatiji somovima, posebno deo blizu Đerdapa. U mekanom, muljevitom tlu reke ima kapitalaca koji mogu da dostignu težinu čoveka. Za skoro četvrt veka, koliko se organizuje manifestacija «Zlatna bućka», rekord drži alas Najdan Nikolić sa ulovom soma od 65 kilograma. Iz dubina reke, kaže, izmamio ga je na bućku.To je vrlo stari način ribolova, a postojbina mu je na Donu u Rusiji. Bućka je palica od drveta, dužine oko pola metra čiji je jedan kraj u obliku pečurke, prečnika 3-4 cm.

Vešti đerdapski alasi iz čamaca bacaju udice sa mamcima namenjenim kralju riba –somu, a udarcima bućkom po površini vode proizvode zvuk koji iritira soma i pokreće iz mulja.Dolaze do mesta gde alasi bućkaju i udice sa mamcem koju halapljviji namah progutaju.Tada počinje prava borba alasa i ribe, ponekad vrlo duga i energična, a od veštine i znanja ribolovca zavisi ishod. Da li je samo lovačka priča, tek, đedrapski alasi kažu da su oni uvek pobednici.

Jednom godišnje, kada se organizuje «Zlatna bućka», u toj igri uživaju i gosti koji se sjate iz raznih krajeva Srbije, a uvek ima stranaca. Za posetioce se pravi riblja čorba, organizuje se takmičenje u brzom ispijanju piva, sportska nadmetanja, a ove godine bila je i izložba fotografija Živorada Ranisavljevića o dosadašnjim saborima u Tekiji.Ovo naselje pominje se prvi put početkom 19. veka. Zahvaljujući geografskom položaju i rečnom saobraćaju Tekija je imala u to doba veliki ekonomski značaj, s obzirom da je preko nje išao promet robe iz unutrašnjih delova Turskog carstva ka Temišvaru, Oršavi i Budimpešti. Bila je poznata po brodarcima tzv. locovima koji su odvažno i spretno sprovodili konvoje brodova kroz Đerdapsku klisuru. Posle Prvog svetskog rata Tekija više nije imala taj značaj, a posle izgradnje Đerdapske brane i najveće hidrocentrale u zemlji na granici sa Rumunijom, pre pola veka, preseljena je na drugu lokaciju. Nova Tekija danas je jedan od centara Nacionalnog parka Đerdap, nalazi se na glavnoj saobraćajnici, a slovi za najlepši gradić na obali Dunava gde domaći i strani ljubitelji reke u prijatnoj atmosferi kupajući se provode odmor i pecaju.


16. avgust 2007. 

PILE FEST U ŽITIŠTU

U banatskom mestu Žitište, koje je oko 100 kilometara od Beograda, od 16. do 19. avgusta održava se prvi Chicken fest u Srbiji, a glavni događaj, ove privredno-turističke i muzičke manifestacije, je otkrivanje statue, filmskog junaka, boksera Rokija Balboe. Piše Jelena Gligorić.

Žitište je jedno od 12 sela istoimene banatske opštine u kojoj već decenijama mirno i skladno žive Srbi, Mađari, Rumuni, Romi i po neko još. Bave se uglavnom poljoprivredom, mada ima mogućnosti i za turizam, banjski i lovni. Nešto duže od decenije u Žitištu radi najveća fabrika za proizvodnju i preradu živinskog mesa u Srbiji, «Agroživ» koja je generalni pokrovitelj Chicken ili Pile festa.

Koliko će ova manifestacija privući turiste videćemo za koji dan, ali zahvaljujući ideji nekolicine mladih iz Žitišta, o njihovom mestu, u svetu se uveliko priča. Pažnju javnosti skrenuli su, kako kažu čelnici opštine, marketinškim trikom: pomalo bizarnom idejom da se podigne statua filmskom junaku bokseru Rokiju, kao simbol istrajnosti, upornosti i želje za postizanjem uspeha. Prvi rezultat je 17 hiljada internet stranica na kojima je objavljena ova vest. Teško da bi opština mogla da plati takvu reklamu koju je, eto, zahvaljujući atraktivnoj ideji, dobila besplatno. Naravno, i glumac Silvester Stalone koji je igrao Rokija, sada zna za Žitište i da ne snima film u Brazilu, poručuje da bi došao. Ipak, on će za 18. avgust, kada se planira otkrivanje statue, poslati ekskluzivne scene sa snimanja «Ramba 4».

Ovih dana u Žitištu su ekipe BBC-a, CNN-a i kanadske nacionalne TV koje treba da zabeleže ove zanimljive događaje. Kanađani će film o Žitištu prikazati na nacionalnom festivalu kratkog metra.

Za četiri dana «Chicken festa» u ovom banatskom mestu slušaće se dobra muzika po izboru domaćih i DJ–eva iz Melburna, Londona, Sarajeva, a dogovoreno je i gostovanje popularnih rok grupa iz Srbije. Organizatori ove manifestacije kažu da ne mogu da konkurišu Guči i Exitu, ali će se, iz sve snage, boriti za treće mesto popularnosti. Ko zna, možda im u tome dobru dođu saveti NAJJAČIH: naime, za 18. avgust je predviđeno nadmetanje «najjačih ljudi sveta». U osam disciplina takmičiće se učesnici iz Nemačke, Austrije, Poljske, Češke, Mađarske, Slovenije, Hrvatske i Srbije. Biće i nekoliko sportskih takmičenja za posetioce, jer cilj organizatora je da u svet ode poruka: istrajni smo, uporni, zdravi i jaki, otvoreni za saradnju i druženje.


13. avgust 2007. 

 ZLATAR

U Srbiji su nedavno boravili predstavnici institucija i turističkih organizacija iz Španije. Oni su obišli zlatarski region kako bi sagledali mogućnosti za razvoj ekoturizma u tom delu naše zemlje koji je poznat kao područje u kome obitava beloglavi sup, poslednja vrsta orlova – čistača prirode u Srbiji. Piše Jelena Gligorić.

Stručnjaci procenjuju da u Evropi živi samo 10% ptica grabljivica među koje spada i beloglavi sup. Kroz istoriju, prepoznajući ekološki značaj ovih ptica koje se hrane uginulim životinjama i tako sprečavaju pojavu zaraze u prirodi, čovek im je iskazivao poštovanje postavljajući ih na grbove vladara. U Srbiji, samo u regionu planine Zlatar, obitava ova vrsta orlova kojoj je do pre nekoliko decenija pretila opasnost od istrebljenja. Osnivanjem Fonda za zaštitu ptica grabljivica situacija je mnogo bolja, pa se procenjuje da sada na tri lokacije, u kanjonima Uvca, Mileševke i Trešnjice ima 250 beloglavih supova. Životni vek ovih orlova koji imaju raspon krila oko tri metra je 16. godina, a ženka godišnje položi samo jedno jaje. U potrazi za hranom beloglavi supovi prelaze stotine kilometara, pa ukoliko stanovništvo nije edukovano, postoji opasnost da ptice budu ubijene. Njihova zaštita i očuvanje je vrlo komplikovano, pa su stoga pomoć i iskustvo stručnjaka iz Španije vrlo dragoceni.

  U okviru priče o razvoju ekoturizma bilo je reči i o seoskom turizmu na Zlataru, planini koja je u okruženju reka Lima, Uvca, Mileševke i Bistrice. Sa nadmorskom visinom od preko 1600 metara, zahvaljujući vazdušnim strujanjima sa Mediterana, sa oko 240 sunčanih dana godišnje, bogatim četinarskim i brezovim šumama, Zlatar se svrstava u značajne turističke regije nekadašnje stare Srbije, a današnje Raške oblasti.

Letnji odmor na Zlataru podrazumeva kupanje u jednom od tri veštačka jezera, zimi je moguće rekreativno skijanje na stazi dužine oko 800 metara, dok su jesen i proleće vreme za ljubitelje pešačenja i aktivnog odmora. Na 1300 metara visine nalazi se hotel i Zavod za prevenciju i lečenje kardiovaskularnih oboljenja, a zbog sve većeg broja turista, za smeštaj u pomoć priteknu seoska domaćinstva.

Zlatar, možda više od bilo koje planine u Srbiji, nudi mogućnost aktivnog odmora, upravo zbog okruženja. Spomenuli smo kanjon reke Uvac gde se nalazi specijalni rezervat prirode i najveće stanište beloglavog supa na Balkanu koje uvek privlači turiste sa kamerama, kao što ribolovci ne mogu da odole bogatom ulovu. Zanimljivo je i pešačenje duž reke Mileševke koja je, sigurno, ime dobila po manastiru Mileševi, kulturno-istorijskoj znamenitosti ovog kraja Srbije. Manastir je podignut u 13. veku na samom ulasku u kanjon, a poznat je po freskama koje su najviši domet zidnog slikarstva u Srbiji među kojima se izdvaja čuvena freska Belog anđela. Lik Belog anđela je prva slika koja je putem satelita emitovana između Evrope i Amerike, a u okviru NASA programa potrage za novim civilizacijama i poslata van granica sunčevog sistema. Izgradnju manastira započeo je princ Vladislav Nemanjić, jedan od sinova kralja Stefana Prvovenčanog, o kome postoje zapisi da je bio strastan lovac na medvede, a uživao je u hrani od divljači. Danas, gosti na Zlataru, ne znaju šta više da hvale: zlatarski sir, paprike punjene pavlakom, goveđi pršut, pitu od heljde, pečurke, maline ili borovnice.

Zlatar je planina koju treba obići, jer pruža mnogo lepote i zdravlja.


06. avgust 2007.

 ĐAVOLJA VAROŠ

Na planeti su dva veoma slična mesta: jedno se nalazi u SAD i zove se Bašta bogova, a drugo je Đavolja varoš u Srbiji. Đavolju varoš ubrajaju medju najozbiljnije kandidate iz naše zemlje za jedno od sedam svetskih čuda prirode koja će biti proglašena iduće godine. Svi koji žele da daju svoj glas mogu to da učine putem Interneta na sajtu www. natural7wonders.com Piše Jelena Gligorić.

Posle obilaska Đavolje varoši jedinstveni je utisak je da se u njoj sa prirodom prepliću misterije, predanja, legende, odnosno da je reč o fenomenu prirode koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Nalazi se na jugu Srbije, duboko u šumama planine Radan, na oko 640 metara nadmorske visine. Na kilometar do ovog mesta, površine oko 50 hektara, o kome brine Zavod za zaštitu prirode, može se samo pešice. A to je dobra prilika da turisti vide sve osobenosti predela. Prvo se zapaža šuma, ali ona nije gusta, zelena, već nalik maslini krivih grana bez lišća. Idući dalje je rečica Žuti potok koja je ime dobila zbog žućkastog taloga. U njemu nema živog sveta, jer je voda zasićena metalima, pre svega, bakrom. Desetak metara dalje je plato prekriven crvenim muljem. Kažu nekada se tu vadila ruda gvožđa, rudari su otišli, a na mestu gde su kopali, probio se izvor. To je najkiseliji termomineralni izvor u Srbiji čija je ph vrednost 3,5, a ima visok sadržaj bakra, gvožđa, cinka, temperatura vode je 13 stepeni. Ona nije za piće, ali meštani veruju da ima isceljujuće dejstvo na očne bolesti.

I što smo bliže Đavoljoj varoši, sve manje čudi otkud mestu takvo ime: čitav put do njega deluje bezživotno. Ukazuju se njezini stanovnici – zemljane piramide ili kule visine i do 20 metara sa kamenim kapama na vrhovima. Negde je zapisano da ih ima više od 200, ali njihov broj se stalno menja: neke nestaju, a druge nastaju. Inače, vreme postanka ovih zemljanih kula ne zna se tačno, ali pošto nastaju erozijom koja je vrlo spor proces pretpostavlja se da se radi o nekoliko stotina godina.

Na ovom prostoru zemljište je vrlo rastresito, ali čvrsto. Viševekovno spiranje peska i šljunka stvorilo je kupe ispod kojih se zemlja ne osipa, a na vrhovima ostaju tzv. kape čija boja je ista kao i boja zemlje u trenutku erozije. Stalna erozija ima za posledicu da Đavolja varoš uvek izgleda drugačije. Posmatrajući gotovo nestvarnu sliku čudnih figura lako je poverovati u legende koje su kroz vekove nastajale iz probuđene mašte ljudi.Vodiči će vam pričati o okamenjenim svatovima, o sukobljenim srpskim i turskim vojnicima, a meštani najviše veruju u legendu prema kojoj je nekada čitavim ovim krajem vladao neki zli aga koji je zbog nepokornosti raje porušio grad, a njegove stanovnike pretvorio u kamene figure.

U svakom slučaju ovaj kraj Srbije je pravi turistički dragulj. Na popularizaciji njegove osboenosti umnogome utiču brojni domaći i strani gostiju koji poslednjih godina fotografijama sa terena približavaju znatiželjnima svu različitost ove nadasve zanimljive Varoši koja bi mogla da stane uz bok prirodnim svetskim čudima.


30. jul 2007.

NACIONALNI PARK TARA

Tara je jedna od najlepših planina u Srbiji, poznata po izvanrednim uslovima za razvoj rekreativnih aktivnosti, posebno onih namenjenim deci. Pre sedam godina odabrana je da leti bude mesto gde će se odmarati, družiti, igrati i učiti nekoliko stotina mališana iz srpskih enklava na Kosovu i Metohiji. U «Školi prijateljstva» koja je nastala po zamisli nevladine organizacije «Naša Srbija» sa decom se druže ugledne ličnosti javnog, kulturnog i sportskog života, pa je pre dve nedelje na Tari bila srpska teniserka Ana Ivanović, vaterpolista Nikola Kuljača, ministar bez portfelja Dragan Đilas, jedan od osnivača ove škole. Tara je idealno mesto za odmor, a i jedan je od pet srpskih nacionalnih parkova. Piše Jelena Gligorić.

Na zapadu Srbije, na samoj granici sa Bosnom i Hercegovinom, pod gustim četinarskim i listopadnim šumama, prošarano pašnjacima i livadama nalazi se blizu 20 hiljada hektara. To carstvo netaknute prirode je nacionalni park Tara. Počasno mesto u njegovom biljnom svetu ima visoka, tanana i gorda, kako je prirodnjaci zovu, carica svih endemita Evrope – Pančićeva omorika.

Ovaj tercijarni relikt i istočno-ilirski endemit koga je prvi put za nauku opisao otac srpske botanike Josif Pančić, prostorno je ograničen uglavnom na ovaj deo Srbije. Živi fosil, kako još nazivaju Pančićevu omoriku koja može da dostigne visinu i do 40 m, najlepši je i najpoznatiji endemit među dvadesetak biljnih vrsta na Tari.

Inače, prostor nacionalnog parka je tipično šumsko područje koje po očuvanosti i raznovrsnosti spada u najbogatije šumske predele starog kontinenta. Od oko 40 šumskih zajednica najzastuljenija je šuma smrče, ali treba spomenuti i prostranstva pod crnim jasenom, crnim grabom ili balkanskim hrastom. Kao što je za floru Tare simbol Pančićeva omorika, u svetu faune to je lokalni endemit Pančićev skakavac. Na padinama planine je povremeno ili trajno stanište za oko 130 vrsta ptica, među kojima najviši vrh Kozji rid koji ima 1591 m, najčešće nadleću suri orao i sivi soko. Ipak, medved je zaštitni znak Tare, a lovci kažu da ima primeraka koji narastu do dva i po metra dužine, a teški su oko 300 kilograma.

Pre četvrt veka Tara je proglašena za nacionalni park ne samo zbog jedinstvenog biljnog i životinskog sveta, već i kao prostor materijalnih tragova prohujalih perioda, od praistorije, preko antičke i rimske, do vizantijske kulture. Manastir Rača i nekropole nadgrobnih spomenika svedočanstvo su srednjevekovne srpske baštine, kao što su i skladne dinarske brvnare izgrađene od drveta četinara i kamena, trajni zapis tradicionalnog narodnog neimarstva koje je postalo nerazdvojivo od pejzaža. Stavljanjem pod zaštitu, Tara se sačuvala od danka komercijalizacije, pa je to danas pravi raj za odmor turista svih generacija. Ipak, ističemo najmlađe, koji već decenijama, u odmaralištu u Mitrovcu, imaju svoje carstvo u zdravom okruženju na zapadu Srbije za koje je svojevremeno direktor Evropske federacije za zaštitu prirode i nacionalnih parkova Etkin Klark rekao da on tako zamišlja raj. A po jednoj slovenskoj legendi, bog Tar, oduševljen lepotom, odabrao je ovo mesto za život.


26. jul 2007.

VRUĆINA, VODA, BANJE

Ovoga leta, Srbija je oborila neke sopstvene rekorde: 24. juli će ostati zapamćen kao najtopliji dan u, čak, 20 gradova za poslednjih 120. godina. Da li je to bila premijera ili je i u Srbiji počela predstava tzv. globalnog otopljavanja više i nije važno, ali to nas vraća na jednu staru-novu priču o vodi i njenom strateškom značaju za planetu. Svetski stručnjaci tvrde da će u ovom milenijumu voda, po svojoj tržišnoj vrednosti, daleko nadmašiti naftu. Kakvo je mesto turističke Srbije u toj priči o tzv. plavom zlatu – piše Jelena Gligorić.

U Srbiji, za sada, vode ima dovoljno, ali je posebno zanimljivo da u zemlji ima 700 registrovanih izvora mineralnih voda, što je bogatstvo kakvo ima malo ko u Evropi. Međutim, od tog blaga koristi se samo 5% kapaciteta. Kako ističu u Udruženju banjskih i klimatskih mesta, polovina izvorišta je spremna za upotrebu, a aktivno je samo 36 banja. Zaključak je nedvosmislen – mineralne vode se ne koriste dovoljno. Istovremeno, svi ocenjuju da će tu situaciju promeniti primena Strategije razvoja turizma u kojoj banjski turizam ima vrlo značajno mesto. S tim u vezi, sredstva iz Nacionalnog investicionog plana ne treba rasipati na veliki broj destinacija, već ih usmeriti na nekoliko najatraktivnijih. Ako želimo da se nađemo u društvu poznatih i posećenih evropskih banja, put Srbije trebalo bi da ide trasom «zdravlje preko vode» koje ima za skraćenicu SPA. To znači, u zemlji treba napraviti bar pet SPA centara po evropskim standardima.

Jedan će sigurno biti nadomak Beograda, u Banji Vrujci gde je na više od pet hektara počela gradnja prvog takvog centra hotelsko apartmanskog tipa sa više od 1000 kreveta i sadržajima neophodnim za dobijanje kategorije četiri zvezdice. Od predviđenih sedam bazena, pet je već u funkciji, kao i primena lekovitog peloida i različitih vrsta terapija. Izvorišta u Vrujcima daju oko 400 litara vode u sekundi, temperatura je oko 27 stepeni Celzijusa, a geološka starost vrela je oko 50 hiljada godina. Za potrebe SPA centra, urađena je nova bušotina koja ima vodu za 7 stepeni topliju, a pokazala se kao vrlo delotvorna u lečenju reumatskih stanja, povišenog krvnog pritiska, suženja perifernih krvnih sudova, a posebno se preporučuje za masovnu prevenciju.

Činjenicu da se zdravlje isplati, sigurno, imaju na umu i potencijalni investitori iz inostranstva, koji pomno prate zakonsku regulativu o banjama zbog odgovora da li će one biti prodavane u trajno vlasništvo ili će biti date pod koncesiju. Inače, u proteklih nekoliko godina u modernizaciju pojedinih banja uložena su značajna sredstva, pre svega, u kvalitetan smeštaj i vanpansionsku ponudu, pa sada neke imaju sertifikat kvaliteta po ISO standardima ili HACCAP standarde zdrave hrane za ugostiteljstvo. Pomaka ima, ali statistika i dalje govori da Srbija koristi samo pet odsto registrovanih izvora mineralnih voda.


25. jul 2007.

DRUGI O NAMA

Srbija i njena prestonica Beograd atraktivna su turistička destinacija koja nudi mnogo zanimljivosti gostima – preporuka je britanskim turistima koji odnedavno u prestižnim knjižarama mogu da kupe turistički vodič «Kako osvojiti Beograd». To nije usamljen primer šarmantnog i ilustrativnog načina predstavljanja naše zemlje u inostranstvu. Kao rezultat organizovanih studijskih poseta stranih novinara u raznim medijima preporučuje se odmor u Srbiji. Piše Jelena Gligorić.

Lepotama i zanimljivostima Srbije nije odoleo ni novinar španskog specijalizovanog časopisa De Viajes (Putovanja) koji kaže da je naša zemlja neotkriveno blago. Ako nas tako vide predstavnici jedne od turističkih velesila, nema razloga da ne verujemo da su vinogradi, manastiri, pejzaži i gastronomsko bogatstvo srpski aduti na inostranom tržištu. Takođe, istaknuta je zanimljiva turistička ponuda i noćni život Beograda, dok je Novi Sad opisan kao grad baroka, bogat muzejima, umetničkim galerijama i pozorištima.

Britanskim turistima dobra preporuka pred ovogodišnji EXIT bio je tekst u tiražnom dnevniku The Herald u kome autor iznosi svoje utiske sa ovog festivala i šta ga razlikuje od sličnih u svetu. Zato se ne treba čuditi što je ove godine u Novom Sadu, pod zidinama Petrovaradinske tvrđave na obali Dunava, bio tako veliki broj mladih sa ostrva.

Nedavno je i belgijski dnevni list Gazet Van Antwerpen, na holandskom jeziku, u jednom vikend dodatku objavio da je Srbija spremna za turistički povratak. To je zaključak novinara posle studijskog putovanja po Srbiji, a u reportaži se spominju dvorovi u Beogradu, boemska četvrt Skadarlija, naivno slikarstvo u Kovačici, seoski turizam, vinogradi na Oplencu, Zlatibor, planina i vazdušna banja, idealno mesto za odmor i uživanje.

Odlazak na Zlatibor preporučuje i autor teksta tiražnog The Sun-a iz Hong Konga i to ne samo zbog prirodnih lepota već i zbog tradicionalnih srpskih jela. Interesantna je opaska novinara da su devojke u Srbiji visoke, a muškarci zgodni, verovatno, jer u ishrani je dosta zastupljeno meso i mlečni proizvodi. Inače, hongkoška turistička agencija SKY Travel je prva iz tog dela sveta koja je uvrstila Srbiju u regionalne ture po jugoistočnoj Evropi.


23. jul 2007.

 DRINSKA REGATA I BAJINA BAŠTA

Proteklog vikenda ljubiteljima splavarenja u Srbiji, bilo je teško da se odluče: da li uživati u Spustu bez granica na Ibru ili na Drini, gde je organizovana regata. Svaka od tih manifestacija je jedinstvena, uzbudljiva, pruža nezaboravan doživljaj, zato je možda i teško rečima dočarati sve lepote i utiske. Naše polazište je bila činjenica da je reka Drina jedan od najlepših rečnih tokova u Evropi. Piše Jelena Gligorić.

  Oko 200 kilometara od Beograda, u zapadnoj Srbiji, nalazi se pravi raj nedirnute prirode, planinskih vrhova i bujnih šuma i sve to uz središnji tok reke Drine. Bogata vodom, brza, zelena i čista, vijuga kroz klisure i zelenilo. Oduvek je bilo mnogo zaljubljenika u Drinu i njene brzake, a od pre nekoliko godina, nekoliko entuzijasta je osnovalo udruženje «Drinska regata» s ciljem da se reka zaštiti i istovremeno, razvija ekoturizam. Tako je nastala manifestacija Drinska regata koja je prošle godine dobila i međunarodni karakter, jer su uključene i srodne ekološke i turističke organizacije iz Republike Srpske. Drinska regata je priča o dugoj tradiciji splavarenja u ovom kraju, koja iz godine u godinu beleži sve veće broj turista iz Srbije i inostranstva.

Plovna maršruta Drinske regate dugačka je 40 kilometara, a vodi od Rogačice do Ljubovije. Usput se pravi nekoliko pauza na mestima gde se za goste kuva vojnički pasulj. Regata ima takmičarski spust na kome učestvuje veliki broj sportskih društava, kao i revijalnu plovidbu sa oko hiljadu čamaca i nekoliko hiljada učesnika. Zanimljivo je videti šta sve može da bude plovilo, a da je pritom bezbedno, dok veselje i zadovoljstvo ne manjka ni jednoj ekipi. Svake godine obogaćuju se sadržaji regate bivaju obogaćeni, a ovogodišnja je bila u znaku regate pod zvezdama. Dobro druženje na Drini i ovog leta je završeno rok hepeningom u Bajinoj Bašti.

Turisti koji požele da odmor provedu u tom kraju zapadne Srbije, naslonjenom na reku Drinu, u kojem dominira planina Tara, a koji se još naziva Račanski kraj, dobar smeštaj, komfor i bogat izletnički program imaće u hotelu «Drina» u Bajinoj Bašti. Hotel je renoviran i privatizovan, a u okviru sedmodnevnog aranžmana su raznovrsni izleti - vožnja brodićem po jezeru Perućac, rafting Drinom, obilazak jezera Zaovine, poseta manastirima Rača i Mitrovca na planini Tari, koja je jedan od pet nacionalnih parkova u Srbiji. Za ovu sezonu renoviran je i restoran «Vrelo», interesantan jer se nalazi na najkraćoj reci u Evropi, dugačkoj samo 365 metara, koja je zato nazvana Godina. To je jedna od pritoka Drine i na tom mestu se nalazi autokamp gde posle nekoliko godina ponovo borave turisti.

Nakon završetka letnje sezone turistički poslenici u Bajinoj Bašti planiraju vikend aranžmane koji će biti skraćena varijanta sedmodnevnih programa. Ukoliko vremenske prilike dozvole, u spetembru i oktobru, raftinzima na Drini biće promovisana Drinska regata 2008. godine.


16. jul 2007.

 KOSIDBA NA RAJCU

Klima se iz godine u godinu menja, dosta utiče na živi svet, ali, verujemo da će u Srbiji ostati običaj da se kosidba završava uvek do Petrovdana, 12. jula. Prve nedelje posle tog hrišćanskog praznika, već 35. godina, organizuje se kosidba na planini Rajac, koja simbolično predstavlja svečani završetak tih nimalo lakih poljskih radova. Tako je bilo i proteklog vikenda, a zabeležila je Jelena Gligorić.

Planina Rajac, za koju su meštani ovog kraja Srbije zbog lepota govorili da je rajska planina, pa je tako i dobila ime, nije samo deo prirodnih lepota Srbije, već i područje gde se više od jednog veka organizuju mobe, zajedničko obavljanje mahom poljskih radova, iz kojih je nastala i manifestacija «Kosidba na Rajcu». Na livadama te planine raste sočna trava koju seljaci kose da bi, kada se osuši, tim senom zimi hranili stoku. Trave ima puno, a meštani su se tako izveštili u tom poslu, da su postali nadaleko čuveni kosači.

Kosačka moba i ove godine počela je u nedelju pre podne; posle okupljanja kosača usledila je zdravica, a zatim defile kosača, vodonoša, pevača. A onda, u hladovini, počinje oštrenje kose: na malom gvozdenom nakovnju čekićem se kuca, milimetar po milimetar, duž oštrice te alatke. I dok traje kosidba, oštrica se održava specijalnim kamenom koji kosači nose u futroli o pojasu.

To je važan deo pripreme posle koje kozbaša započinje prvi otkos, koji je i najteži. Kozbaša je najbolji kosač - predvodnik koji diktira tempo, jer u tom ni malo lakom poslu, bitna je izdržljivost.

Za manifestaciju se iz ormana iznosi narodna nošnja, ženska i muška, ali i ona koju su oduvek nosili kosači. Ona se sastoji od belih lanenih pantalona koje se uvlače u čarape ukrašene vezom, bela košulja takođe je vežena, a preko nje se nosi tzv. fermen – kratak prsluk. Za pojasom je zadenut peškir za brisanje znoja, a kosači nose šešir od slame.

Kao i ranijih leta i na ovogodišnjoj kosidbi na Rajcu bilo je kosača iz nekoliko evropskih zemalja, ali oni su uglavnom učestvovali u revijalnom delu, dok je u takmičarskom «zlatnu kosu» osvojio Milovan Vučković iz sela Preljine kod Čačka. Bodovao se kvalitet i širina prvog otkosa, kao i brzina košenja. Na sledećoj kosidbi kozbaša će biti Boban Pavlović iz Takova kod Gornjeg Milanovca koji je, po oceni žirija, ovog leta poneo titulu đidije, kosača najviđenijeg po stasu, glasu i veštini košenja. Posle proglašenja pobednika je kosački ručak što ga pripremaju žene iz udruženja «Zlatne ruke». To je prilika da se uživa u srpskim specijalitetima nastalim prema starim receptima koji se na ovaj način čuvaju od zaborava.

Na Rajcu je proteklog vikenda bilo nekoliko desetina hiljada gostiju iz Srbije, zemalja u okruženju, Kanade i Amerike, što su zajedno sa meštanima posmatrali kosidbu i oživljene srpske običaje vezane za te poljske radove. Ove godine, program se, pored glavnog dela manifestacije, sastojao i od predavanja za poljoprivrednike, sportskog dana i muzičkih događanja. Tih dana organizovana je i izložba mehanizacije, ali i radova slikara koji učestvuju u Rajačkoj likovnoj koloniji. Oko 300 izvođača iz raznih krajeva Srbije i zemalja u okruženju učestvovalo je na Festivalu folklora. Mnogi će u tom kraju ostati i na odmoru, u nekom seoskom domaćinstvu ili u banji Ljig. Lokalitet – potsetimo – je na oko 100 kilometara od Beograda, a nedavno je završen i asfaltni put gotovo do vrha planine.


09. jul 2007.

DRAGAČEVSKI KRAJ

Od 8.do 12. avgusta u Guči, varoši u zapadnoj Srbiji biće održan 47. Sabor trubača. Pripreme za tu manifestaciju se privode kraju, a očekuje se ne samo rekordan broj posetilaca, već orkestara i iz inostranstva; prijave su stigle iz Nemačke, Francuske, Poljske, Grčke, Izraela, pa čak i Afrike, iz države Togo. O Saboru u Guči ćemo još govoriti, ali je možda ovo dobar povod da predstavimo Dragačevski kraj. Piše Jelena Gligorić.

 

Kada se spomene Dragačevo u zapadnoj Srbiji, odmah se pomisli na trubače i Sabor. Tako je decenijama unazad, ali pre pet vekova, od kada datiraju pisani dokumenti, Dragačevo je poznato po čojstvu, junaštvu i vrednom stanovništvu. A, nadasve po dobrim domaćinima, pa je i danas gostoprimstvo prvi utisak koji gost ponese o tom kraju.

Meštani svoj kraj opisuju kao pitomi krajolik okružen čuvarima – pet planina, između kojih se provlači reka Bjelica. Sav je zatalasan od dolina i brežuljaka, bogat proplancima, voćnjacima. Priroda je tom kraju podarila i nekoliko pećina koje su delimično istražene, ali je Dragačevo mnogo poznatije po graditeljskim darovima tamošnjih neimara. Lepota i vrednost starih dragačevskih građevina – brvnara i polubrvnara, vajata i vodenica, predstavlja jedinstvenu spomeničku celinu narodnog graditeljstva i njegove osobenosti.

Zgrade od drveta u seoskim dvorištima svojim rasporedom i izgledom čine jedinstven ambijent, a istovremeno govore o kreativnoj maštovitosti samoukih narodnih neimara, koji su stvarali staništa prilagođena sredini i načinu života.

Dragačevo je poznato po još jednoj svojevrsnoj narodnoj umetnosti, a to je zanatstvo. Od drveta, kamena i gline znaju tamošnji žitelji mnogo korisnih i lepih stvari da naprave, a žene su prave umetnice kada je u pitanju tkanje, vez i pletenje. Već tri decenije u tom čuvenom kraju Srbije, postoji Udruženje samoukih slikara i vajara među kojima su, sigurno i potomci nekadašnjih klesara, majstora nadgrobnika i krajputaša po kojima je Dragačevo nadaleko poznato. U Guči se nalazi i Muzej dela samoukih seoskih klesara, koji su na spomenicima u vidu stubova, klesali i oslikavali životopis pokojnika, pa se zato i smatraju malom privatnom istorijom koja ima važno mesto u proučavanju prošlosti stanovništva zapadne Srbije. A, pogled na tu građu svedoči da narod Dragačevskog kraja ima sklonost ka pesmi, igri, običajima. Peva se u veselju, dok se radi u kući, ore i kopa. Da bi se taj lepi običaj sačuvao, već decenijama u Guči se organizuje manifestacija pod nazivom «Raspevano Dragačevo» u kojoj učestvuju pevačke grupe, svirači na starim instrumentima, kazivači narodnih mudrosti i predanja. Meštani kažu, da je to događaj više za njihovu dušu i uživanje, i da nije tako popularan kao Dragačevski sabor. Trubači i Sabor su posebna priča – to je događaj zbog koga Dragačevo u vreme održavanja manifestacije, postaje srce Srbije.

Ko dođe, kako neki kažu, na trubu, može i da ostane da se odmori, okrepi, nauživa: sve to nude domaćinstva koja se u Dragačevu bave seoskim turizmom. Ako je nekome hobi lov, onda sve to ima na jednom mestu, jer se u lovištima gaji, štiti i ide u odstrel kako sitne, tako i krupne divljači, dok planiske rečice nude obilje pastrmke. Tako je u Dragačevskom kraju koji je, ipak, najpoznatiji po Saboru trubača u Guči.


04. jul 2007.

ODMOR U SELIMA SRBIJE

Žarko leto u gradovima Evrope, svakodnevno opredeljuje stotine hiljada turista da krenu na odmor u neke zelene predele ili na obale mora, reka i jezera. Svetski turistički stručnjaci kažu da se primorska letovališta sve manje razlikuju od gradskih centara i više obezbeđuju zabavu nego odmor. Seoski turizam, pak, zadovoljava potrebu gradskog čoveka za slobodnim prostorom i daje nova iskustva o prirodi. Odmor na selu je hit u svetu, a Srbija ima sve šanse da je turisti ne zaobilaze. Piše Jelena Gligorić.

Seoski turizam u Srbiji, kao organizovana aktivnost, počeo je da se razvija pre četvrt veka, a pre nekoliko godina evropski stručnjaci su, procenjujući srpske turističke potencijale, savetovali da razvijamo upravo ovaj segment ponude. Ne zato što nemamo more, već zato što imamo očuvanu prirodu, blagu klimu, čist vazduh, nezagađene reke i jezera, bogat biljni i životinjski svet. To su glavne prednosti sela na obroncima brdovitih predela, posebno zapadne Srbije, ali i ravničarska Vojvodina ima svoje osobenosti.

U Srbiji seoskim turizmom se bavi 25 opština sa oko 60 sela, posebno u Kosjeriću, Valjevu, Ivanjici, na Zlatiboru. Nisu sva sela ista - mnogo zavisi od krajolika, ali i od toga šta nude. U nekim krajevima Srbije domaćinstva su od strane turističkih društava podsticana na razvoj turizma pa se kvalitet ponude može porediti sa evropskim standardima, ali ima i drugačijih slika. S tim u vezi treba reći da je razvoj seoskog turizma jedan od prioriteta, jer doprinosi očuvanju kulturne baštine Srba, ali i ekonomski motiviše lokalno stanovništvo da ostane na selu. Tome treba dodati i veliki broj turističkih manifestacija koje oživljavaju prošlost i tradiciju pojedinih krajeva, a ono po čemu nas stranci pamte to je gostoprimstvo. Posebno je izražena u tim seoskim domaćinstvima gde svakog turistu dočekuju kao prijatelja i rođaka, sa bogatom trpezom zdrave prirodne hrane. Domaćini će goste povesti ne samo do izvora, pećina, u lov ili ribolov, već i u polja gde se obavljaju poljoprivredni radovi ili u branje šumskih plodova, lekovitog bilja. Sa odmora na selu kao suvenir se nosi tegla sa slatkom od nekog voća, domaći sok, ajvar, kajmak, domaća rakija. Naravno, ima i onih turista koji će ponešto od svega toga pripremati zajedno sa domaćinima.

To su samo neki primeri kako se turizam i poljoprivreda međusobno uslovljavaju i dopunjuju, odnosno kako domaćinstva svoje poljoprivredne proizvode mogu da prodaju po najpovoljnijim cenama i da stvaraju prihod, jer turisti sami dolaze po robu. To sve govori da je iz mnogo razloga seoski turizam tzv. tržišni trend u svetu. Prema podacima svetskih agencija najveće stope godišnjeg rasta ovog vida turizma od čak 25% zabeležene su u pojedinim zemljama južne i istočne Evrope.


02. jun 2007.

DAN DUNAVA

U 13 zemalja Evrope, kroz koje protiče Dunav, druga po veličini reka na starom kontinentu, 29. jun se obeležava kao Međunarodni dan Dunava. I u Srbiji kroz koju ova evropska reka protiče petinom svoje dužine, proslavljen je ovaj dan. Inače, ove godine u zonu Dunava Vlada će kroz NIP uložiti nešto više od 8 miliona evra, jer je Strategijom razvoja turizma dunavski put kroz Srbiju označen kao prioritet razvoja. Piše Jelena Gligorić.

Turisti koji krstare Dunavom kažu da su obale u Srbiji verovatno najzanimljivije, jer na 588 kilometara toka, Dunav menja svoj izgled od široke, mirne ravničarske do brze, nemirne, prave planinske reke. Dunav u Srbiju ulazi na 1433. kilometru, a prvo značajnije naselje na obali je gradić Apatin, u kome tradicija proizvodnje piva datira iz 1756. godine. U njegovoj blizini je banja Junaković koja je zbog fizičko-hemijskih svojstava termomineralne vode svrstana u rang Karlovih Vari i banje Harkanj. Odatle nije daleko ni Sombor, kažu nazeleniji grad u Vojvodini, a poznat je i po fijakerima. U Katoličkoj crkvi u Somboru se nalaze druge po veličini orgulje u Evropi, a u zgradi nekadašnje županije, koja ima soba koliko i dana u godini, čuva se najveće ulje na platnu u Srbiji «Bitka kod Sente», rad Ferenca Ajzenhute površine 28 metara kvadratnih.

Ploveći nizvodno Dunavom stiže se do jedinog uzvišenja u ovom delu Panonske nizije – Fruške Gore koja ima kotu 539 metara. Na obroncima ovog nacionalnog parka u srednjem veku je izgrađeno 18 manastira i crkava, pa se taj deo još zove «srpska Sveta Gora».

Na 1255. kilometru Dunava je grad Novi Sad, prva velika luka u Srbiji. Utemeljen je krajem 17. veka, a 1748. godine kupio je ime i status slobodnog grada od Bečkog dvora. U gradu u kome je početkom prošlog veka boravio bračni par, naučnici Albert Ajnštajn i Mileva Marić, nalazi se Matica srpska, najstarija naučno-kulturna institucija kod Srba. Simbol Novog Sada je Petrovaradin, najveća tvrđava u Evropi na desnoj obali Dunava. Njenu izgradnju na više od 100 hektara nadgledali su Eugen Savojski i budući car Josif II, a danas je to izletište, umetnički centar, planetarijum, mesto noćnih zabava, a pre svega čuveno po muzičkom festivalu «Exit».

Ploveći Dunavom, deset kilometara dalje, su Sremski Karlovci, u pesmama opevani, u istoriju upisani 1699. godine kada je potpisan mir Alijanse (Austrije, Poljske, Rusije i Venecije) i Turske, a uvek spominjani zbog dobrog vina koje se točilo na evropskim dvorovima. Kažu da je čuveni «bermet» bio čak, na vinskoj karti «Titanika».

Širokim i mirnim Dunavom, uz šumovite obale, stiže se i do Beograda, do luke koja je odmah iza ušća Save u Dunav. Sa jedne strane je pogled na beogradsku tvrđavu i park Kalemegdan, mesto odakle se grad razvijao, a sa druge sve ono zbog čega je Beograd proglašen za grad budućnosti južne Evrope. A kada tu dođete ne propustite izlet do Vinče koja je jedan od najvećih praistorijskih lokaliteta u Evropi . Pedesetak kilometara dalje je Smederevo koje je u srednjem veku bilo srpska prestonica, a i danas za posetioce je otvoren letnjikovac dinastije Obrenovića.

Na dunavskom putu kroz Srbiju prolazi se kraj Velikog Gradišta, mesta koje je nastalo iz rimskog naselja, ali je mnogo poznatije po Srebrnom jezeru koje se prostire na 280 hektara. Sigurno bi se moglo nazvati i Zlatno jezero, jer je u njemu ulovljen som težak 44 kilograma koji je završio u Ginisovoj knjizi rekorda. Odavde se polako ulazi u Đerdapsku klisuru, najveću rečnu klisuru u Evropi i jedan od nekoliko nacionalnih parkova koji pruža mogućnosti za turizam, lov i ribolov, sportove na vodi. Na tom delu Dunava , na jednoj nepristupačnoj steni, nalazi se Golubačka tvrđava i grad Golubac, poznat po međunarodnom takmičenju u jedrenju.

Do izlaska Dunava iz Srbije ima još oko 150 kilometara. To je prilika da se vidi Lepenski Vir, naselje koje je, prema legendi, osnovao posle potopa jedan od Nojevih sinova. Prema otkriću arheloga to je neolitsko naselje staro više od 8 hiljada godina o čemu svedoče građevine trapezoidne osnove i 54 skulpture ribolikih glava koje pripadaju jednoj od najstarijih civilizacija na starom kontinentu.

Na najširem delu Dunava kroz Srbiju, koji ima dva kilometra, nalazi se Donji Milanovac, koji spominjemo jer se kroz istoriju tri puta preseljavao zbog izgradnje hidroelektrane Đerdap, pete po velićini u svetu i podizanja nivoa Dunava. Koji kilometar dalje je najatraktivniji deo reke koji se zove Veliki i Mali kazan. U Velikom, Dunav ima najveću dubinu od 90 metara, a u Malom je širok 300 metara i tu je dosta brz. Na izlazu iz Kazana, na 965 kimetara je Trajanova tabla na kojoj je uklesano na latinskom da je 103. godine izgrađen put kojim su savladane planinske i dunavske stene. Granica sa Rumunijom je iza Kladova, koje je postalo značajna luka, a u njemu se nalazi muzej u kome su sakupljeni dokumenti o hidroelektrani Đerdap koju su pre više od tri decenije izgradile Jugoslavija i Rumunija.

Selo Radujevac na 845 kilometara je poslednje naselje na Dunavu kroz Srbiju.


11. jun 2007.

 HOMOLJSKI MOTIVI

Srbija je bogata rečnim vodama, a samo jedna je zlatonosna – Pek. Potvrda o zlatu u vodi danas gotovo i da nema, ali je ostala turistička atrakcija o ispiranju na način kako se to činilo pre stotinu i više godina. Nekada, nabujale reke u Homolju žitelji su prelazili na štulama, koje su sami pravili u tim krajevima. Ovi poznati stočari i uzgajivači ovaca bili su vešti majstori i u drugim zanatima i mnogo toga su sve umeli da naprave od ovčje kože, krzna, mesa i mleka. Pažnju i danas privlači manifestacija posvećena homoljskom siru, ali dolazak u Homolje tokom leta vašara i turističkih manifestacija, prava je prilika da se upozna specifičnost jednog dela istočne Srbije. Piše Jelena Gligorić.

  Pre nego što išta ispričamo o Homolju, možda je najvažnije reći da je tu priroda pokazala svu svoju raskoš u koju, srećom, čovek nije umešao prste. To je područje na severoistoku Srbije koje obuhvata izvorište Mlave, Peka i još nekih reka, oivičeno planinskim vencima visokim nešto preko hiljadu metara. Cela oblast obiluje brojnim klisurama, uvalama i pećinama. To je pretežno agrarni kraj, nadaleko čuven po homoljskim pašnjacima, na kojima se uzgajaju ovce, ali je dobro mesto i za uzgoj pčela. Postoje zapisi da je homoljski med, svojevremeno, zbog kvaliteta kome je pripisivana lekovitost, služen i na engleskom dvoru.

Daleko od važnih saobraćajnica, omeđeno prilično nedostupnim planinama, Homolje je od vajkada bilo upućeno na sopstvene rezerve i nekako zaseban život. Razvijalo se stočarstvo, rudarstvo i eksploatacija šuma, a sve je to uticalo da se sačuvaju specifični oblici starobalkanske kulture koji se prepoznaju u običajima, narodnoj radinosti i graditeljskom umeću.

Klima i podneblje pogodovali su gajenju ovaca, koje su prevashodno bile značajne kao izvor hrane, ali se od krzna, vune i kože mnogo toga pravilo. Od hladnih zima i vetrova čuvale su šubare i prsluci, pravili su se pokrivači, a ovčja koža je korišćena za izradu obuće. Danas, sva ta nošnja izgleda vrlo živopisno i neobično, pogotovo, ako tome dodamo i štule, kao neophodan rekvizit u proleće kada nabujaju potoci. One se prave od bukovog i jasenovog drveta, visoke su od 70 centimetara do jednog metra, a koriste ih i deca i žene. Ponekad su se upotrebljavale i za osmatranje stada, a sada su turistička atrakcija, posebno zanimljiva kada muškarci na štulama igraju fudbal. Ni u jednom kraju Srbije nema zapisa da je neko tako koristio štule.

Homolje je jedinstveno i po zlatonosnom Peku, mada meštani kažu da u ovom kraju sve reke nose u pesku i šljunku zrnca i listiće zlata. Nekada je bilo mnogo ispirača zlata, a najveći pronađeni grumen imao je 300 grama. Nekada je, možda, Pek bio srpski Eldorado, danas je to turistička atrakcija, pre svega, da bi se prikazao način ispiranja uz pomoć specijalnih ručno rađenih drvenih posuda.

Nezagađeno Homolje predstavlja veoma bogat prirodni potencijal i rezerve kvalitetne pitke vode. Reke i brzaci su bogate ribom, obale lepe, pa su u ovom kraju Srbije dobre mogućnosti za razvoj turističkog i sportskog ribolova, a u šumama pored razne divljači, za lovce je događaj lov na vuka, apsolutnog gospodara homoljskih visova. Tu su i još neuređeni bogati termomineralni izvori koji mogu da potaknu investitore da unapredjuju i banjski turizam u Homolju.


11. jun 2007.

TISKI CVET

Protekle nedelje, nešto ranije nego prethodnih godina, turisti koji su se zadesili ili ciljano došli u Kanjižu, banjsko mesto u Vojvodini, mogli su sa šetališta kraj reke Tise da uživaju u jedinstvenoj prirodnoj pojavi – cvetanju reke. Očarani lepotom, slikari, fotografi i snimatelji imali su za vikend svoj dan, a u njihovim radovima moći će do narednog cvetanja reke Tise da uživaju ljubitelji i u drugim krajevima sveta. Piše Jelena Gligorić.

 

Letnje temperature ovog proleća su u Srbiji ubrzale i mnoge prirodne pojave u prirodi. Jedna od tih je i cvetanje Tise koje, obično sredinom juna godinama očarava lepotom oblika i boja. O čemu se zapravo radi?

Reka Tisa je jedna od poslednjih oaza na čijem dnu živi larva jednog insekta koje su meštani nazvali Tiski cvet. Naučnici kažu da je to vrsta stara oko 200 miliona godina. To je insekt braon-žute boje, vižljastog tela, dužine samo nekoliko centimetara. Mužjaci imaju kandžice u obliku srpa kojim se hvataju za leđa ženke koje su manje i više žute. Oni žive tri godine kao larva, isključivo na glinovitom dnu reke, a njihov let traje samo jedan dan. Zato se često i kaže da je to jednodnevni insekt.

U ovo doba godine, ali samo kada je reka čista, ako nije visok vodostaj, pod uslovom da nema kiše i vetra nekoliko dana, pred sumrak, insekti izlaze na površinu i počinje njihovo rojenje, ili kako kažu meštani svadbeni ples. Prva dva dana ciklusa to je sporadična pojava, da bi od trećeg do petog, dosegla vrhunac, a onda u sledeća dva dana jenjava.

Iz vode prvo izranjaju mužjaci i to kao larve u beličastoj čauri. Ima ih na desetine hiljada. Za samo nekoliko minuta oslobađaju se ljušture i od ružnih larvi nastaju leptiri. Potom uzleću mokrih krila do obližnjih krošnji stabala na obali, gde se još jednom presvlače i suše. Zatim se vraćaju na površinu reke gde ih već čekaju ženke koje se samo jednom presvlače. I tada započinje taj čudesni svadbeni let za koji se ova vrsta insekata sprema ceo svoj život, jer njime produžava vrstu. To je slika koja se pamti – rojevi divnih leptira, kao oblak, kovitlaju nad rekom, od udaranja njihovih krila sve u okolini zagluši. Posle ritualnog parenja ženke se vraćaju u vodu, tu ostaju još neko vreme, tek toliko da polože jajašca, a mužjaci na površini postaju lak plen lastama, rodama, galebovima i ribama. Svaka ženka položi do sedam hiljada jajašca koja će na glinovitom tlu čekati tri godine da produže vrstu.

Zanimljivo je da insekt tiski cvet koji stvara tu očaravajuću sliku na reci koja u prvi mah asocira na bokore vodenih biljki, predstavlja jednu od najprimitivnijih životinjskih vrsta: oni nemaju usta, ni organe za varenje, a opstaju sve dok postoji energija koju akumuliraju kao larve.

Cvetanje Tise je pojava koju treba videti, ali sigurni smo da je Tisa idealno mesto za odmor, pre svega, ribolovaca i ljubitelja plovidbe. Reka je bogata ribom, posebno somovima, pa je često ulov teži od 20 kilograma. Naravno, prepričava se i danas da je pre nekoliko godina, sa dubine od 20 metara iz Tise ulovljen som od 100 kilograma, grdosija koju je odgajila ova tipično panonska reka koja u Srbiju ulazi iz Madjarske, a posle 166 kilometara, kod Slankamena uliva se u Dunav, koji je najduži evropski rečni put.


04. jun 2007. 

 ADA CIGANLIJA

Skokom padobranaca iznad savskog jezera na Adi Ciganliji započeo je «Sport fest» u Beogradu u više od stotinu sportskih disciplina. Pored turnira u fudbalu, košarci, bandži skokovima, penjanja na stenu bilo je i nekih novina, kao što su internacionalni studentski turnir u odbojci na pesku, jedriličarska i kajakaška regata, kao i prvo prvenstvo u akvatlonu. Dvodnevnom manifestacijom započelo je obeležavanje 50. rođendana beogradskog mora, kako gradjani zovu Adu Ciganliju. Piše Jelena Gligorić.

Provoditi vreme na Adi Ciganliji za Beograđane je stil zdravog načina življenja, ljubav prema sportu i rekreaciji u prirodi i, nadasve druženje u rečnom moru u kome se tokom leta još i rashlađujete. U proteklih šest godina Skupština grada je mnogo uložila u razvoj izletišta, pa zato leti na obalama savskog jezera bude i do 300 hiljada kupača. Ove godine planira se izradnja moderne rečne marine, novih 800 parking mesta, biće nabavljeno pet novih vozića što će značiti da je automobilima definitivno zabranjen ulazak na Adu Ciganliju, najavio je gradski menadžer Bojan Stanojević.

Ada Ciganlija je ranije bila ostrvo u Savi, a sada je veštačkim jezerskim prevlakama pretvorena u poluostrvo, samo četiri kilometra udaljena od centra grada. Obrasla je gustom listopadnom šumom, prošarana livadama i proplancima. Najviše ima hrastova i brestova, a sredinom prošlog veka obogaćena je zasadima američke topole i zelenog jasena. Obiluje životinjskim svetom, a najbrojnije su zajednice ptica – divljih pataka i galebova, ali i fazana i prepelica, mada se još može videti po koja srna ili zec. Kombinacija šuma na 800 hektara i velike vodene površine stvaraju na Adi mikroklimu koja se na ovom ekološkom punktu odlikuje većom vlažnošću vazdiha i nižom temperaturom u odnosu na ostale delove grada.

Kao retko prirodno bogatstvo, u doba kneza Miloša Obrenovića 1821. godine, proglašena je za državno dobro, što je i danas. Neki hroničari naziv ovog ostrva nalaze u skraćenici keltskih reči singa, što znači ostrvo, i lia – podvodno zemljište, pa je u transkripciji nastala reč ciganlija. Inače, reka Sava je nekada plavila ostrvo, pa su pre četiri decenije nasute dve pregrade na rukavcu reke i tako je Beograd dobio svoje more: bistro i toplo jezero dugačko nešto više od četiri kilometra, a široko oko 200 metara. Od tada Ada Ciganlija živi dva života: osam kilometara uređene šljunkovite plaže oko jezera, jedne od najlepših među kupalištima na veštačkim vodama Evrope, središte su sportsko-rekreativno-zabavnog centra. Drugi život Ade se odvija na levoj obali ostrva i na susednoj Adi Međici, drugom manjem ostrvu koje je bliže novobeogradskoj strani. Tu je na stotine privatnih kućica na vodi, uz obalu, a uz njih privezani čamci. Vlasnici kažu, tako zamišljaju iskonski mir i odmor. Odatle, stazicama kroz šumu i proplanke, stiže se do 5o različitih sportskih terena na otvorenom među kojima je i golf teren i žičara za skijanje na vodi, a za ribolovce jezero Ada safari. Inače, Savsko jezero je svojim položajem, kvalitetom vode, opremljenošću objekata i dužinom staza veoma pogodno za vrhunska takmičenja na mirnim vodama.


30. maj 2007.

  SRPSKI BRENDOVI

Šta je to što nas čini prepoznatljivim ili tačnije, koji su to srpski brendovi koji će nas u najboljem svetlu predstaviti svetu i opet taj svet dovesti na brdoviti Balkan, o zaradi i biznisu drugi put. Domaći umovi, potpomognuti svetskim imenima "brend ikonografije" se utrkuju da nadju odgovor na ovo važno pitanje, jer nije lako malenoj i problemima okupiranoj Srbiji da se udene sa velikima, nije lako biti poseban i svoj a opet opšteprihvaćen i svačiji. Ali da je moguće potvrdilo se to ovih prolećnih dana, prosto se čini kao da nam se posrećilo, osvojismo Pesmu Evrovizije odličnom pesmom Marije Šerifović, nadjosmo taj čuveni kriptonit koji će valjda nečemu nekad poslužiti, naši alpinisti pobodoše zastavu na krov sveta, srpski teniseri izmamljuju uzdahe i primaju pohvale, Exit se uveliko sprema, a o svim ovim brendovima koji krase našu lepu zemlju Srbiju, u tekstu Ljiljane Sindjelić Nikolić.

Šta je to po čemu su Srbi od davnina poznati ako ne pravoslavno hrišćanstvo za šta najveće zasluge ima Sveti Sava, prvi srpski arhiepiskop. Tako se smelo može reći da je to i prvi, pa čak možda i najpoznatiji srpski brend. Danas, skoro devet vekova kasnije u Srbiji je nedavno dodeljena prvi put prestižna nagrada "Superbrends". Priznanje se dodeljuje u 60 zemalja sveta i to robnim markama koje su kvalitetne, prepoznatljive, dosledne i dominiraju tržištem. U izboru za "Superbrend Srbije" takmičilo se 2.800 robnih marki prisutnih na domaćem tržištu. Najbolji su izabrani na osnovu mišljenja 17 stručnjaka iz oblasti ekonomije, biznisa, marketinga i medija, a njihovom izboru dodati su glasovi samiih potrošača. I naj-naj-naj veći broj glasova u svim kategorijama nagradjen je "Zlatnim superbrendom" a ta titula je dodeljena festivalu EXIT. Na ovom širom sveta poznatom festivalu do sada su, pored ostalog, gostovali: Bili Ajdol, Pet Sop Bojs, Kosin, Igi Pop, Moloko. Bojan Bošković, jedan od osnivača najpoznatijeg srpskog brenda, kaže "....sanjali smo, pravili smo odluke koje su strateške prirode...želeli smo da EXIT postane obziljan muzički festival, u početku smo morali da ubedjujemo bendove da dolaze, dok danas bendovi žele da dodju, danas je cool svirati na EXITU."

Cool je i biti na festivalu u Guči, gde se svakog avgusta sjate posetioci iz celog sveta da slušaju trubače. Kažu da su trube u Dragačevo donete kao isluženi muzički instrumenti iz vojnih kasarni i bojeva za slobodu krajem 19. i početkom 20 veka. Donosili su ih vojni trubači kao uspomenu na dane provedene u vojsci i ratištima a kad su primetili da narod trube rado sluša počeli su da sviraju kola i pesme. Tako su se vojne trube primirile, pripitomile, ušle u srce i dušu naroda i bez njih više nije bilo ni rodjenja, ni krštenja, ni svadbe, pa ni sahrane. I tako do današnjeg brenda.

"Superbrends" je "Gorki list", pa čuvena i neponovljiva grickalica "Smoki" uz koju odrastaju generacije, zatim list "Politikin zabavnik" sa prepoznatljivom reklamom - za čitaoce od 7 do 77 godina, nagradu je dobio i Beogradski zoološki vrt. A kad već pomenusmo ZOO vrt da objavimo svetu radosnu i posebnu vest da je uz budno oko stručnjaka svetlost dana nedavno ugledao i na noge stao ptić Spasoje, mladunče lešinara beloglavog supa koji spada u svetski ugrožene vrste.

Razmišljanja o brendovima i njihovom značaju podstaklo je i nadležne u Ministarstvu poljoprivrede da se ozbiljno pozabave ovom tematikom, jer kako kažu, Srbija ima veliki broj prehrambenih proizvoda koji mogu da postanu nacionalni brendovi. A medju prvima koji se promovišu na inostranom tržištu su vino "Bermet" sa područja Fruške Gore i kulen iz Bačkog Petrovca. Bilo bi nepravedno ne pomenuti i poznati sjenički sir, ariljske maline, ajvar, šljivovicu. Svi ovi proizvodi svakako mogu da se nazovu srpskim brendovima.

Govorimo li o ljudima nezaobilazni srpski brendovi danas su svakako teniseri Jelena Janković i Novak Djoković, svetski košarkaški as Vlade Divac, zatim nezaobilazni filmadžija Emir Kusturica, i naravno nezaobilazni izumitelj Nikola Tesla. Svrstaćemo u srpske brendove i sedam srpskih alpinista koji su nedavno poboli srpsku zastavu na Mont Everest. "Samo je nebo iznad nas", poručili su nam sa krova sveta.

A ako smo počeli sa Svetim Savom, možda možemo da završimo sa Kosovom, takodje nezaobilaznim srpskim brendom oko koga se lome koplja u svetskoj diplomatiji. Sledimo li definiciju stručnjaka da je "brend jedinstvena ideja ili koncept u svesnosti ljudi" onda su Kosovo i Metohija sa obiljem manastira i crkava neprocenjive verske, kulturne, istorijske, umetničke, političke vrednosti - brend kakav bi svaka država požela da ima.


28. maj 2007.

VRNJAČKA BANJA

U šali mnogi kažu da nema banje bez Vrnjačke. Ne samo zato što ima najdužu tradiciju organizovanog zdravstvenog turizma u Srbiji, već i bogatu vanpansionsku ponudu koja sve više privlači goste. Vrnjačka Banja je ovih dana domaćin učesnicima 18. Turističke berze banje koji su se tu okupili jer su svesni da je njihova budućnost, upravo, u toj izmenjenoj banjskoj filozofiji, a ona se zove prevencija. Piše Jelena Gligorić.

  Ove godine procenjuje se da će u Vrnjačkoj Banji boraviti više od 200 hiljada turista, što je za 60 hiljada više nego prošle godine. Tome, pored sve boljih uslova i više mesta u zdravstvenim centrima, doprinose sadržaji namenjeni mladim ljudima željnim zabave, kao i wellness i spa programi koji su blagodet za ljude umorne od posla. Aktivan odmor, zabava i rekreacija slogan je turističke ponude ove Banje za koju postoji interesovanje ne samo u evropskim zemljama već i u u Kuvajtu. Ovoga leta u Banji će biti nekoliko festivala - muzičkih i filmskih, a posebno su zanimljive karnevalske svečanosti zbog kojih je Vrnjačka Banja uvršćena u evropsku federaciju karnevalskih gradova.

Ipak, banja je najpoznatija zbog zdravstvenih usluga koje se kombinuju sa lekovitom mineralnom vodom. Iduće godine u Vrnjačkoj Banji se obeležava 140. godina organizovanog turizma, a arheološki tragovi svedoče da je lekovitost izvorišta bila poznata još u antičko doba. Na toplom mineralnom izvoru, u 4. veku Rimljani su izgradili lečilište gde su na oporavak dolazili legionari iz vojnih logora na dunavskom limesu. Po selu Vrnjci, u čijem ataru su otkriveni mineralni izvori, Banja je dobila ime. Ona je bila omiljeno mesto za lečenje i uživanje turskih spahija, a prvi pisani dokumenti o lekovitosti vode nalaze se u izveštaju barona Žigmunda Herdera koji je po nalogu srpskog kneza Miloša Obrenovića ispitivao prirodna bogatstva tadašnje Srbije. I tada su vrnjačka vrela po kvalitetu upoređivana sa čuvenim vodama Karlovih Vari.

U ovoj oazi u podnožju planine Goč ima sedam mineralnih izvora, od kojih se samo četiri koriste za balneološku terapiju. Topla voda je jedinstvena po tome što ima temperaturu ljudskog tela – 36,5 stepeni C i ubraja se u ugljeno- kisele homeoterme, a koristi se za piće i kupanje. Hladne mineralne vode imaju temperaturu 14, 17 i 27 stepeni i to su tri uređena mesta «Snežnik», «Slatina» i «Jezero». Ispitivanja su pokazala da, uz preporučenu lekarsku terapiju, topla i hladna voda pomažu u lečenju šećerne bolesti, stanja posle preležane žutice, bolesti žučne kese, pankreasa, čira želuca, raznih oboljenja organa za varenje, ginekoloških oboljenja i lečenja steriliteta, infekcije bubrega.

Postoje i posebni programi za lečenje gojaznosti, škola dijabetesa i tzv, brza dijagnostika, kao i mogućnosti za rekreaciju i aktivan odmor. Banja ima puno zelenila kroz koje vijugaju pešačke staze, organizuju se šetnje i izleti po okolini, a klima je vrlo prijatna preko cele godine, jer nema jakih vetrova. Pored zelenila i čistog vazduha svim posetiocima za oko zapadne lepa arhitektura banjskih vila i drugih zdanja što potvrđuje da je nekada bilo vrlo moderno ići u banju. Po svemu sudeći taj trend se vraća.


24. maj 2007. 

EVROPSKI DAN PARKOVA

Poslednje godine prošlog veka u Evropi je, u cilju zaštite prirode i pejzaža, promovisan Dan parkova starog kontinenta – 24. maj, koji se u Srbiji obeležava od 2001. godine. Sa blizu tri hiljade hektara javnog zelenila, Beograd je jedna od tzv. najzelenijih prestonica u Evropi. Piše Jelena Gligorić.

  Zelene površine u Beograda razvijane su i menjane saglasno urbanističkim potrebama da gradjanima bude što prijatnije. U anale razvoja gradskog zelenila zapisano je da je prvo plansko ozelenjavanje započeto u Topčideru oko knez Miloševih dvoraca (konaka) 1831. godine. U ovom parku senovite oaze se i danas, među 1170 stabala, nalazi najstariji platan u Beogradu. Visok je oko 35 metara, raspon krošnje gotovo 50, a pravi hladovinu na površini od 1885 metara kvadratnih. Platan ima oko 17o godina i kao značajno prirodno dobro je zaštićen zakonom. U doba kneza Miloša, 1836. godine uređen je i prvi gradski park nazvan Finansijski, a nalazi se između današnjih ulica Nemanjine i Kneza Miloša. Izgrađen je u engleskom stilu – sa vijugavim stazama i domaćim vrstama drveća.

Deceniju kasnije Beograd dobija i prvi ulični drvored. U današnjoj ulici Kraljice Natalije sa obe strane trotoara, na dužini od jednog kilometra, tada su bili zasađeni jablanovi. Samo u deset gradskih opština sada zelene površine pokrivaju oko 67 hiljada stabala koja prave oko 130 kilometara drvoreda, 90 od njih je zakonom zaštićeno. Najstarije stablo nalazi se u centru grada, na Cvetnom trgu. To je hrast lužnjak. Procenjuje se da ima više od dva veka i da je jedini preživeli iz nekadašnje lužnjakove šume koja je iskrćena. Po visini i raskošnoj krošnji može se uporediti sa platanom u Topčideru. Sličan hrast lužnjak nalazi se i u Pionirskom parku, kako se zove zeleno-cvetni prostor između dve impresivne zgrade skupštine grada i republike.

Jedan od malobrojnih parkova u gradu koji se može pohvaliti trajanju dužem od jednog veka je Kalemegdan, zelena površina u sklopu i oko Beogradske tvrđave. Njegovo uređenje je počelo 1867. godine kada su Turci predali Beogradsku tvrđavu srpskom knezu Mihailu Obrenoviću. Više od tri hiljade stabala, mahom četinara, dominira ovim prostorom koji predstavlja najveću oazu u centru grada. Na primeru Kalemegdana potvrđuje se činjenica da se parkovi u gradskom jezgru, tu spada i Tašmajdanski, nalaze se na najlepšim lokacijama u gradu i zelena su pluća Beograda. Priča se da se u parku Topčider nalazi najstarija česma u gradu, da je Karađorđev park formiran posle podizanja prvog javnog spomenika u Beogradu 1848. godine a u parku Tašmajdan prva Seizmološka stanica na ovim prostorima izgrađena 1909. godine. Ipak, jedinstvenu priču o nastanku i uređenju ima Park prijateljstva na novobeogradskoj strani između tzv. Palate federacije i ušća Save u Dunav. Izgradnja je počela 1961. godine u čast Prve konferencije šefova država i vlada nesvrstanih zemalja. Deo protokola predviđao je da svi tadašnji gosti posade po jedno drvo u parku, kao simbol mira, progresa i prijateljstva.Praksa je nastavljena i kasnije i u Aleji mira, deo parka oko 130 državnika zasadilo je sadnice kao simbol zemlje iz koje dolaze.

U poslednjih pet godina, kako ističe Radovan Draškić, direktor JKP «Zelenilo» u Beogradu je zasađeno 10 hiljada novih sadnica, rekonstruisano je 11 parkova, a nedavno je iz budžeta grada izdvojeno oko 8 miliona dinara za realizaciju Programa ozelenjavanja i pošumljavanja.U cilju zaštite zelenila Beogradu služi program Zelena regulativa koji prati generalni urbanistički plan grada, a u pripremi je i izrada katastara koji će obezbediti čuvanje zelenila.


23. maj 2007. 

SEZONA KRSTARENJA U BEOGRADU

I ove godine, sve do sredine oktobra, Beograd može da se razgleda sa reka i uživa u vožnji brodom. Ture su svakoga dana osim ponedeljka, a brod se može iznajmiti za venčanja, rođendanske proslave i zabave. Piše Jelena Gligorić.

  Kažu da je srpska prestonica posebno lepa kada se gleda sa reka. Utisak vašeg reportera je da je utisak jedinstven. Prolazi se kraj Beogradske tvrđave na Kalemegdanu, mesta gde je nastao Beograd, izmedju zaštićenog prirodnog dobra Velikog ratnog ostrva, carstva biljnog i životinjskog sveta u centru grada, ispod mosta na Dunavu i Save koji spajaju stari i novi deo grada, kraj Ade Ciganlije, nekada ostrva, sada poluostrva u Savskom jezeru, koje je već pola veka tokom leta beogradsko more. I ne treba zaboraviti, dok sve to razgledate, plovite malo Savom, malo Dunavom, rekama koje krase srpsku prestonicu.

Zato i ne čudi što je iz godine u godinu sve više velikih brodova sa turistima koji krstareći Dunavom zastaju u Beogradu. U Turističkoj organizaciji grada kažu da će ovog leta uploviti više od 600 tzv. kruzera, uglavnom pod zastavom Švajcarske, Malte, Ukrajine, Nemačke i Holandije. U predsezoni i na jesen na ovakva krstarenja idu stariji turisti koji prilikom boravka u Beogradu odlaze na izlete u Kovačicu, poznatu po slikarima naivcima, u Sremske Karlovce, grad vina i bogate istorije i kulture, ili u Pećince gde se nalazi Muzej hleba. Leti, kao i svuda u svetu, mlađa populacija obilazi zemlje i gradove – u Srbiju dolaze zbog muzičkih događaja kao što su novosadski Egzit ili Sabor trubača u Guči, a onda iskoriste priliku da vide zbog čega je Beograd na listi 10 Top gradova. U TOB- u najavljuju da će ove godine početi izdavanje jedinstvene propusnice «city card» koje će turistima omogućiti obilazak grada po pristupačnoj ceni, a važiće dan, tri ili sedam dana. Kartica obezbeđuje ekonomski isplativiji obilazak najznačajnijih muzeja, galerija, restorana, kao i korišćenje javnog prevoza.

A stastistika pokazuje da je prošle godine Beograd posetilo oko pola miliona turista, dok se u prva tri meseca 2007. godine, u poređenju sa istim periodom prošle godine, broj uvećao za petinu. Ove godine turistički poslenici radiće i na pripremi naredne Evrovizije - 2008, jer se tokom jednonedeljne pripreme pred nastup u Beogradu očekuje dolazak izmedju pet do sedam hiljada stranaca koji će sigurno želeti da provere u čemu je tajna spoja istočne i zapadne kulture zbog koga turisti požele da se u Beograd vrate.


21. maj 2007. 

ETNO FESTIVAL U KLADOVU

Sredinom jula u  mestu na 934-om kilometru Dunava u Srbiji, održava se Treći etno festival istočne Srbije na kome se očekuju gosti iz susednih zemalja, Rumunije i Bugarske. Sve je počelo pre tri godine prema ideji američke fondacije za razvoj USAID u želji da se pokaže šta sve može da se ponudi u oblasti turizma, domaće radinosti, starih zanata, ali i da se pokaže srdačnost i gostoprimstvo našeg naroda. Piše Jelena Gligorić.

Kladovo, koje je domaćin, je mali grad na istoku Srbije, ima oko 10 hiljada stanovnika, a cela opština tri puta više. Jedna trećina njih živi i radi daleko od rodnog kraja, najviše ih je u zemljama zapadne Evrope i u Skandinaviji, a prema nekim procenama u inostranstvu je stasala i četvrta generacija naših iseljenika. Mnogi će i ovog leta doći u rodni kraj baš u vreme Etno festivala, jer tada je na dunavskim obalama najlepše. U to vreme organizuju se i turističke manifestacije namenjene, pre svega, ribolovcima, ali i svima koji vole reku.

Kladovo je dunavska varoš, otvorenog srca, koja mnogo očekuje od turizma i manifestacija koje predstavljaju tradicionalne vrednosti i lepote kraja. Radi se na popuni smeštajnih kapaciteta. Gradi se hotel sa pet zvezdica. Tu je omladinsko-sportski centar sa 400 mesta, kao i privatni smeštaj. U planu je da se izgradi pristan jer kroz Kladovo godišnje prođe više od hiljadu brodova.

U kraju je veliko arheološko nasleđe od vremena praistorije do srednjeg veka. Obezbeđujući granice moćnog carstva, rimski imperator Trajan, pre dvadeset vekova, napravio je kroz đerdapski tesnac put, u stene uklesao tablu, a kod Kladova izgradio most dužine 1130 metara i njime spojio dve obale Dunava. Tu su i očuvane zidine rimskog vojnog logora, a nekoliko stotina najvrednijih predmeta starog graditeljstva pronađeni na više od 80 lokacija uz Dunav, nalaze se pod kupolom Prvog arheološkog muzeja koji se nalazi u centru Kladova. Zanimljivo je da ovaj gradić, kao retko koji u Srbiji, ima staru čaršiju koju mnogi porede sa beogradskom Skadarlijom. Razlika je jedino što se u kladovskim restoranima najviše služe riblji specijaliteti, pa čak i čuveni crni kavijar koji je nadaleko poznat po kvalitetu. Nekada je Srbija bila veliki izvoznik kavijara, a po svemu sudeći, biće ponovo.

Kladovo je meta turista posle izgradnje najvećeg hidroenergetskog i plovidbenog sistema Đerdap koji je podignut zajedno sa Rumunima i jedan je od najvećih u Evropi i danas. Tako je zahvaljujući Đerdapu hirovit Dunav na ovom delu toka stavljen u službu čoveka, pa eto već decenijama predstavlja mirno Đerdapsko jezero, veliko i lepo kao more.

Lepote prirode, bogata prošlost i gostoljubivost u ovom delu Srbije bili su glavni razlozi da se organizuje Etno festival u Kladovu. Pored te etno komponente ove godine biće i drugih manifestacija, poput sajma privrede na kome će se predstaviti mali i srednji proizvođači iz država na tromeđi – Srbije, Rumunije i Bugarske, a biće predstavljeni i tzv. susedski programi. U tih pet dana održaće se i sajam automobila, knjiga, slika. Zapravo, sve ide ka tome da već sledeće godine to bude Balkanski etno fest. Ove godine muzički program bi trebalo da zadovolji sve ukuse. Prvi dan je posvećen našim ljudima koji žive i rade u svetu, a koji za tu priliku posećuju rodni kraj. Manifestaciju će zatvoriti folklorna društva iz istočne Srbije, Bugarske i Rumunije pesmom i igrom svojih krajeva.


14. maj 2007.

 SOMBOR

Kažu da je vino božansko piće i da se u Bibliji spominje više od 500 puta. Srbija poklanja veliku pažnju vinogradarstvu i plasmanu autohtonih kvalitetnih vina i najavljuje se otvaranje Vinarske akademije inicirano na skupu vinara Srbije i Mađarske ovih dana u Somboru. Uz priče o opštem stanju vinogradarstva u dve zemlje i degustacije vina na 30 štandova, domaćini su gostima upriličili obilazak i drugih vinskih podruma u Vojvodini. Piše Jelena Gligorić.

 

Dovesti poslovne ljude u Sombor je i preporuka za grad u kojem se neguje drugačiji, da kažemo, gospodski način života koji ima šta da pokaže gostu iz najnovije istorije. U analima Sombora piše da je pre tri veka, kada je nastao, mogao da dobije naziv Bačka Venecija, jer je u to doba imao 14 ostrva. Danas ga zovu i Ravangrad, jer oko njega na horizontu, nema ni brežuljaka. Ipak njegovih 50 hiljada žitelja najviše vole kada se govori o gradskom zelenilu i visokom proseku od 27 metara kvadratnih zelenila po stanovniku. Zelenoj površini dominantan ton daje oko 19 hiljada stabala bođoša, rastinja srodnog brestu koje je doneto početkom prošlog veka sa Misisipija. Debelu hladovinu na ulicama, parkovima, trgovima i dvorištima daju ova i druga stabla koja, kad bi se poređala, činila bi drvored od 121 kilometar.U njihovoj hladovini nekada je putnike namernike čekalo 27 fijakera, zbog čega su Sombor zvali i gradom fijakera. Danas je to turistička atrakcija, pa je dovoljno i dva-tri fijakera za uživanje, baš kao u starogradskim pesmama poznatog interpretatora Zvonka Bogdana koji je rođeni Somborac.

Iz ovog lepog, zelenog i mirnog grada koji je sredinom 18. veka, poveljom carice Marije Terezije proglašen za slobodni kraljevski grad, su slikari Milan Konjović i Sava Stojkov, u njemu je živeo pisac Laza Kostić koji je napisao jednu od najlepših pesama u srpskoj, pa čak, kažu, i u svetskoj ljubavnoj poeziji – Santa Maria della salute.

U centru grada, na trgu gde su ovih dana bili štandovi sa vinom, nalazi se galerija slikara Milana Konjovića, a u blizini je i Svetođurđevski hram poznat po raskošnom ikonostasu. Ipak, tim prostorom svojom veličinom dominira katolička crkva sa šiljatim i udvojenim tornjem. U njoj su orgulje za koje slovi da su druge po veličini u Evropi.

Kada govorimo o grandioznostima pomenimo da svi putevi kroz drvorede bođoša, platana, kestena vode ka zdanja stare Županije u kojoj je danas Skupština opštine.U zgradi koja ima soba koliko i dana u godini, više od jednog veka zid Svečane sale krasi slika Ferenca Ajzenhuta «Bitka kod Sente 1697. « u kojoj je, Evgenije Savojski potukao tursku vojsku. Impozantno platno ima pozlaćeni ram površine od 28 metara kvadratnih, a njegovo unošenje u salu zadalo je mnogo problema neimarima, pa su morali jedan zid da sruše. To je najveće ulje na platnu na Balkanu. U Gradskom muzeju nalazi se jedna od najvećih zbirki kalupa za liciderske kolače koji su se nekada prodavali na vašarima, a danas su jedan od prepoznatljivih suvenira Srbije. Najpoznatiji su kalupi u obliku srca od kojih su se pravili ovi medeni kolači bogato ukrašavani. Njih su mladići poklanjali devojkama izražavajući svoja osećanja. Što veće srce, više i ljubavi, a ko kolač sačuva cele godine, uživaće u sreći. Kolačarstvo, kao zanat, nemačkog je porekla, a u Srbiju je stiglo preko Austrije.

Naravno, to je tek deo onoga što turista može da vidi i doživi u Somboru. A svi se slažu da je okolina ove vojvođanske varoši u kojoj se uvek dobro jelo uz još bolja vina i pesmu tamburaša, mnogima,čak, zanimljivija.


01. maj 2007.

LUDAŠKO JEZERO

Ludaško jezero po veličini je drugo najveće jezero Severne Bačke. Nalazi se na dodiru dve prirodne geografske celine: Subotičko-Horgoške peščare i Srednje bačke lesne zaravni, na 15 km od Subotice. Opširnije Aleksandra Novaković.

Zbog izuzetnog biodiverziteta Ludaško jezero je na predlog Ministarstva nauke i životne sredine proglašeno Specijalnim rezervatom prirode. Ovo plitko semistatično jezero, lesni peščanske humke i deo vodotoka rešice Kireš predstavljaju jedinstven mozaik vodenih, močvarnih i stepskih staništa sa izuzetnom raznovrsnošću faune i flore i prisustvom retkih biljaka i životinja a posebno ptica. Lepotu obalskog rastinja čuvaju šaševi koji obrubljuju jezero, žuta perunika, vrbičica i konopljuša. Ovde cveta zaštićeni veliki kaćunak, dok je najveća vrednost priobalnih slatina zeleni morski trozubac, upisan u Cvenu knjigu flore Srbije. Jezero je na proleće mesto razmnožavanja brojnih vodozemaca kao što su mali i veliki mrmoljak, barska žaba, obična češljarka, zelena žaba i zaštićena barska kornjača. Ovde živi i 20 vrsta riba od kojih i zaštićeni čikov, kao i najpopularniji plen medju sportskim ribolovcima zlatni karas.

 Ludaško jezero

 Najpoznatiji predstavnici ptičjeg sveta Ludaškog jezera su ptice močvarice, zbog čijeg prisustva je ovo područje upisano na listu močvarnih područja od medjunarodnog značaja .Medju njima izdvaja se ridja i žuta čaplja, bukavac,vodomar, bela i brkata senica, barski petlovan, modrovoljka i ševarski cvrčić koji se gnezdi samo ovde. Najpoznatiji sisari su zec, divlja svinja, vidra i srna.

Ovo jezero zbog izuzetne lepote posećuje sve veći broj ljudi. Medjutim problem ovog jezera i njegove okoline je primena hemizovane konvencionalne poljoprivrede, ističu u udruženju Terras. Ništa manji problem ne predstavljaju korovske biljke poput ambrozije koja dominira u odnosu na domaće vrste. Zato da bi očuvali ovakav biodiverzitet treba obnoviti narušenene ekosisteme i prirodna staništa i baviti se očuvanjem i oporavkom biljnih i životinjskih vrsta.


30. april 2007.

DANI JORGOVANA

Svake godine početkom maja Kraljevo je domaćin turističke manifestacije DANI JORGOVANA. Održava se u znak sećanja na dogadjaj iz 13.veka kada je kralj Uroš Prvi iz ljubavi prema francuskoj princezi Jeleni Anžujskoj, budućoj srpskoj kraljici, odlučio da celu dolinu uz reku Ibar zasadi mirisnim jorgovanom i cvetnom vrstom ozeleni sure litice kanjona. Piše Jelena Gligorić.

Postoji u Srbiji, početkom proleća, jedan divan period kada zemlju preplavi zelenilo protkano prelepim bojama cvetova voćaka i miris jorgovana. Sve to, desi se gotovo preko noći, a tu lepezu boja i nijansi mirisa prirode teško je bez slike dočarati rečima. Sigurno je, medjutim, da impresionističku sliku najlepše možete da doživite u dolini reke Ibar duž koje prolazi Ibarska magistrala, jedan od najstarijih puteva koji su prosekli stari Rimljani, proširili srpski srednjevekovni kraljevi, a danas je to savremena, jedna od najprometnijih saobraćajnica iz Beograda put mora.

Srpski narod i danas u dolini Ibra, od Kraljeva do Raške, neguje jorgovane u znak sećanja na Jelenu Anžujsku, ženu kralja Uroša prvog Nemanjića, koja je živela u raskošnom dvorcu na obali reke. Opčinjena lepotom ovog kraja, kraljica je 1270.godine sagradila manastir Gradac gde počiva kao monahinja. Glavna manastirska crkva ima trodelni oltarski prostor, zidana je od tesanog kamena, a skulptorski ukrasi su od mermera u romano-gotičkom stilu. Po lepoti gradjenja spada u red najpoznatijih srpskih crkava srednjeg veka, a freske koje su, nažalost dosta oštećene, pripadaju vrhuncu monumentalnog stila 13. veka i prirodni su nastavak umetnosti sopoćanskih slikara.

Pored manastira Gradac, u dolini Ibra, su i drugi biseri srpske srednjevekovne umetnosti: manastir Žiča, prvo sedište srpske pravoslavne crkve, srednjevekovni grad Maglič iz 14. veka sa osam kula koji je odlično očuvan. Tu je i manastir Studenica, upsan na Listu svetske baštine UNESCO-a, a sagradjen tri veka pre otkrića Amerike.

Srpski narod i danas čuva uspomenu na kraljicu Jelenu Anžujsku. Pamte je kao vrlo plemenitu osobu prema narodu, obrazovanu i mudru. To je i doba procvata Srbije. Kralj Uroš Prvi je za svoje vladavine proširio granice srpske srednjevekovne države na jug, u to doba započela je eksploatacija rudnika u Srbiji i dovelo do ekonomskog snaženja I otvorilo put razvoju zanatstva i trgovine. Ekonomski razvoj je podstakao razvoj srpske kulture i opšte blagostanje. Jelena Anžujska je značajan trag ostavila u prosvetiteljstvu, jer njen dom je bio i učilište, ali i prva biblioteka – tzv. knjigohranilište.Njenom zaslugom su neke značajne knjige prepisivane za potrebe manastira. Zvali su je prvom srpskom učiteljicom, jer je u svom domu okupljala siromašne devojke iz tog kraja i podučavala ih raznim poslovima. Manifestacija Dani jorgovana i ove godine privlači veliku pažnju organizatora i posetilaca iz zemlje i sveta.


23. april 2007.

RAJAČKE PIMNICE

Beograd je i na ovogodišnjem festivalu o vinu okupio brojne učesnike iz Srbije i regiona, a posetioci su posredstvom uvoznika i domaćih distributera mogli da konzumiraju vina iz svih krajeva sveta. Festival «In vino» je zapravo svojevrsna smotra srpskog vinogorja, a grad Negotin i krajinsko vinogorje zbog specifičnosti klime koja pogoduje vinovoj lozi imaju značajno mesto. Tu, na krajnjem istoku Srbije nalazi se i kameni grad vina – rajačke pimnice. Piše Jelena Gligorić.

Francuzi i Švajcarci su još u 19. veku uživali u vinu iz negotinske krajine, a na izložbi u Londonu 1907. ova srpska vina osvojila su najviša odličja. Visoka priznanja osvajali su proizvođači kvalitetnih vina i iz drugih vinogradarskih krajeva, ali je Negotinski jedinstven po rajačkim pimnicama. One su grad vina, kakvih nema puno u Evropi. Zovu se rajačke po istoimenom selu, a pimnice jer asociraju na mesto gde se pije vino. Kuće u kojima se čuva vino - građene su pre dva veka od tesanog kamena, peščara, izvan naselja i u njima je vladao poseban režim: tu se nije pripremala hrana, niti su se u blizini držale domaće životinje. Stari vinari su verovali da njihovom proizvodu najviše pogoduju mir i čistoća. Do tridesetih godina prošlog veka u tri sela izgrađeno je 270 pimnica koje su grupisane kao jedna ruralna celina.

I danas, iako ne u svih 270 pimnica, posetioci mogu degustirati i kupiti vino koje se priprema i, kako meštani kažu, neguje na tradicionalni način. Rajačke pimnice su mesto gde muškarci uz vino ćaskaju o izvozu i putevima vina iz ovog kraja: pamte se berbe kada je bio problem smestiti grožđe u rodnim godinama. Lozom su bili sasadjeni veliki veliki prostori, jer se vino se plaćalo zlatom. Prenose se priče predaka da se u 19. veku čabar vina, a to je oko 50 litara, plaćao jedan napoleon.To je doba procvata sela i izgradnje pimnica. Danas nije tako visoka cena vina, ali razvojem turizma obnavlja se mesto i sve što može da bude atrakcija. Rajačke pimnice to sigurno jesu.Za Rajac je karakteristično crno vino knez Rajko, po knezu koji je u viševekovnom ropstvu, u jednom periodu, oslobodio Srbe sa ovih prostora od Turaka. Crno vino čine dve sorte – game, francuska sorta grožđa i jedna autohtona sorta.

 Zabeleženo je da je u najboljim godinama sorta game u Francuskoj imala 24% šećera, a u rajačkom vinogorju dostizala je 29%. Na obroncima negotinske krajine, osunčane 265 dana u godini, loza raste na krečnjaku od koga su zidane i pimnice.Priroda je ovde najbolji recept za vino koje prija jer, kako kažu meštani, ne opija, ali razgaljuje dušu.


17. april 2007.

TURIZAM U BEOGRADSKOM PREDGRAĐU

Srbija ima veliki turistički potencijal a grad Beograd spremno dočekuje ekspanziju turističke sezone. U Strategiji razvoja nacionalnog turizma akcenat se stavlja na raznolikost planinskih masiva, jezera, prateći ruralni i nautički turizam čemu značajno doprinosi Beograd sa okolinom. Ponuda njegovih predgrađa je raznovrsna i bogata multinacionalnom kulturnom nasleđu kroz istoriju i atraktivnim lokacijama za različite turističke sadržaje koji sa gradskim čine jedinstvenu celinu. Piše Jelena Gligorić.

Beograd, kao turistička destinacija, turiste uglavnom privlači zbog poslovnih veza, kongresa, sajmova, ali nije zanemarljiv ni broj onih ljudi koji dolaze radi kulturno-istorijskih znamenitosti, odmora i bogatih sadržaja razonode na splavovima.

U tom segmentu ponude značajno mesto ima beogradsko predgrađe - izleti do planina Avala i Kosmaj, reka Dunav kao jedan od najznačajnijih vodenih putnih pravaca, lepa i nezagađena priroda, a u Selters banji i bogatstvo mineralnih izvora. Od kulturnih dešavanja najveći i najpoznatiji je filmski festival u Sopotu koji već 36. godina svakog leta okuplja veliki broj domaćih i stranih filmskih radnika, kao i ljubitelja filma. Nadomak srpske prestonice je i nekoliko arheloških lokaliteta iz doba neolita, rimskog perioda i srednjeg veka. Hotelsko-ugostiteljska ponuda u prigradskim delovima Beograda je i dalje skromna, a mogućnosti za izgradnju takvih sadržaja su velike. Možda najbolji primer šta se može ponuditi gostima je Kantri klub BABE na Kosmaju, gde je udruživanjem kapitala iz nekoliko evropskih zemalja izgrađen pravi raj za odmor.

Avala

Mesto Surčin poznato i po aerodromu «Nikola Tesla», ima sve šanse da postane zanimljiv centar nautičkog i kopnenog turizma. Nalazi se na 15-tom kilometru obale Save uzvodno od Beograda, gde je počela izgradnja pristana za manje brodove koje će okruživati sojenice za odmor i boravak turista, a postojaće i vikend brodska linija sa Beogradom. U Surčinu se nalazi Sportsko-rekreativni centar sa 140 hektara šume i terenima za male sportove, restoranom, ribnjakom za pecanje.

Grad je podržao ideju da se u surčinsko-bežanijskom polju uz levu obalu Save, u produžetku bloka 45, izgradi na oko 200 hektara gradski park sa atraktivnom florom i primerenom faunom, sa jezercima i labudovima. Kažu, to je projekat za više generacija. U istom polju, izgradi bi se zoološki vrt koji bi imao svoj safari program i kao takav ne bi bio konkurencija postojećem na Kalemegdanu.

Kada lokalna vlast napravi dobre projekte, onda nije problem da se zainteresuju i stranci. Intezivan razvoj infrastrukture u najmlađoj beogradskoj opštini , u Surčinu, predusetljivost i preduzimljivost ljudi, privukli su investitora iz Izraela koji će zakupiti 130 hektara zemlje između šuma Gibavac i Cerova greda za izgradnju golf terena sa 18 rupa, tri hotela, prodavnica i pratećih servisnih objekata. To je investicija koja će se razvijati deset godina, a uposliće oko hiljadu ljudi.

Ova tri projekta zauvek će svrstati opštinu Surčin u najatraktivnije turističke prostore Srbije, ali time potencijali beogradskog predgrađa nisu iscrpljeni. Žitelji Barajeva su ponosni na lepotu Lipovačke šume i crkvu brvnaru iz 1823. godine. U Gradskom Zavodu za zaštitu spomenika kulture kažu da je to samo jedno u nizu dragocenih kulturnih dobara koja zavređuju pažnju turista. Crkva je, inače, podignuta na temeljima bogomolje iz 18. veka i za nju se vezuje priprema Prvog srpskog ustanka. Na suprotnom kraju Beograda, na obali Dunava, prema Smederevu, u opštini Grocka nalazi se jedno od najstarijih arheoloških nalazišta u Evropi, lokalitet Vinča. Nedaleko od tog mesta, prilikom iskopavanja, pronađena je kasnorimska grobnica u Brestoviku koja predstavlja vredan primer rimske sakralne arhitekture.

Beograd sa 17 opština ima ponudu koja je karakteristična za celu Srbiju. Stoga će grad i ubuduće imati sluha za razvoj turizma u njegovim rubnim delovima od kojih svaki ima nešto specifično da ponudi. Tamo gde taj potencijal manjka, ove opštine mogu da budu i značajni snabdevači zdravom hranom Beograda koji je ne slučajno nosilac prestižne titule grada budućnosti Jugoistočne Evrope.


16. april 2007.

 BANJA KOVILJAČA

Prošlog meseca, na Konferenciji o zdravstvenom turizmu u Kuvajtu potpisan je ugovor sa Kuvajćanima o dovođenju turista iz ove zemlje u rehabilitacione centre i najpoznatije srpske banje. Lekovita svojstva mineralnih izvora, stručnost lekara, bogata vanpansionska ponuda bili su najvažniji faktori koji su opredelili Kuvajćane da se zainteresuju za promociju zdravstvenog turizma Srbije. Pacijenti iz Kuvajta koristiće i banju Koviljača koja ove godine obeležava sto godina modernog koncepta banjskog lečilišta posle izgradnje tzv. sumpornog kupatila. Piše Jelena Gligorić.

  Sumporovite mineralne vode temperature od 15 do 28 stepeni Celzijusa i lekovito blato predstavljaju dar prirode u banji Koviljači. Ona se nalazi u zapadnom delu Srbije koji se, zbog reke Drine, zove Podrinje. Kao i većina srpskih banja i ova je u planinskom podnožju, na obroncima Gučeva , na nadmorskoj visini od 128 m. Izvore lekovite vode narod ovog kraja je pohodio u srednjem veku, a u zapisima putopisaca spominje se da su u 17. veku bogati Turci iz Mačve i Podrinja dolazili u Koviljaču na oporavak, a 1720. godine izgrađen je prvi ženski hamam. Doduše, tada su ove izvore nazivali «smrdan banja», zbog neprijatnih isparenja iz bare sa blatom, nastale od izvora sumporovite vode. Tek tri veka kasnije izgrađeno je kupatilo, nazvano sumporno, pa se od tada broje decenije razvoja organizovanog turizma. Naravno, ne treba zaboraviti da je i ovaj kraj Srbije zbog obilja vode, šume i plodne zemlje bio naseljen još u rimsko doba.

Sumporovite mineralne vode i blato predstavljaju prirodne lekovite faktore ove banje, a lečenje se, uz primenu savremene medicine i terapije, obavlja u Specijalnoj bolnici za rehabilitaciju. Kod velikog broja pacijenata sa reumatskim bolestima, posttraumatskim i stanjem posle operacije kičme, kuka, kao i ginekoloških oboljenja, lečenje i terapije u banji Koviljači dali su odlične rezultate pa, čak i potpuno izlečenje. U Specijalnoj bolnici otvoreno je i posebno odeljenje za dečju rehabilitaciju.

U prvom tromesečju ove godine hotelsko-turističko preduzeće «Banja Koviljača» zabeležilo je značajno veću posetu domaćih i gostiju iz inostranstva, u poređenju sa istim periodom lane. Najviše je bilo Slovenaca, ali i turista iz još nekih zemalja EU, što ukazuje na ponovno interesovanje za ovu banju koja je nekada bila omiljeno odredište turista ne samo zbog lečenja, već i zbog mogućnosti za odmor u prirodi, boravak na obali Drine ili visovima Gučeva. Banja je okružena jednim od najvećih i najlepših parkova u Srbiji, uređenim za šetnju i rekreaciju.

U blizini banje je selo Tršić, poznato kao rodno mesto velikog srpskog reformatora i tvorca fonetske azbuke Vuka Stefanovića Karadžića. Njegova rodna kuća je središte etnoparka koje je rekonstrukcija kuća porodične zadruge sa okućnicom, kakve su bile uobičajene u 19. veku. Nekoliko kilometara od Vukove kuće je srednjevekovni manastir Tronoša u kome je veliki prosvetitelj sticao prva znanja. Ovaj manstir je podignut početkom 14. veka kao zadužbina potomaka loze Nemanjića.

Od maja do septembra u banji Koviljači i njenoj okolini organizje se veliki broj turističkih i kulturnih manifestacija koje predstavljaju ne samo razonodu za goste, već i lepu mogućnost da se upoznaju sa istorijom, tradicijom i folklorom ovog kraja Srbije, na samo 150 kilometara od Beograda.


26. mart 2007.

 SREMSKI KARLOVCI

Krajem ovog meseca u Sremskim Karlovcima će se održati prolećna turistička berza na kojoj se očekuju ponuđači iz susedstva – Crne Gore, Makedonije, BiH, Slovenije i Grčke, koji će predstaviti kataloge za sezonu 2007. Zbog velikog interesovanja za vinskim turama, u ovom vojvođanskom gradu vina, pripremljena je i izložba najpoznatijih proizvođača vina i rakije. Piše Jelena Gligorić.

  Sremski Karlovci su jedno od najstarijih naselja u Srbiji, što potvrdjuju arheološka nalazišta iz mladjeg kamenog doba, a najstariji pisani tragovi o ovom gradu u Vojvodini, na obali Dunava, potiču iz 1308. godine. Prvi put naziv Sremski Karlovci je upotrebljen polovinom 16 veka, ali tek krajem sledećeg veka mesto doživljava procvat i nešto kasnije postaje centar karlovačke mitropolije.

Sremski Karlovci su dugo bili sedište srpskog patrijarha. Iz tog doba ostalo je nekoliko vrednih crkava i crkvenih ustanova, a najstarija je tzv. Donja crkva sagradjena 1712. godine. U njenoj porti i danas se nalazi platan koji je zasadjen te godine kada je postavljen temelj za ovu crkvu, pa se smatra za najstariji u Evropi. Najstarije sačuvane zgrade u izvornom obliku su Gornja crkva i Saborna crkva. Ikonostas Saborne crkve jedno je od najznačajnijih baroknih ostvarenja u srpskom crkvenom slikarstvu, dok je duborez radjen u stilu ranog rokokoa.Crkva je, inače, obnovljena u 19. veku kada je u enterijer postavljeno 11 biblijskih i istorijskih kompozicija poznatog srpskog slikara Paje Jovanovića.

Inače, gotovo svaka kuća u centru varoši, ima svoju priču. Ili je u njoj rodjen neko značajan za naš narod, ili je u njoj živeo, ili je tu bilo sedište neke važne nacionalne ustanove. Najstarije i najlepše gradjevine sačuvane su na trgu koji nosi ime pesnika Branka Radičevića koji je svoj grad ovekovečio u lirskim pesmama. U centru Sremskih Karlovaca je zgrada prve srpske gimnazije iz 1771. godine, a dve decenije kasnije osnovana je i prva srpska duhovna akademija.

Pre tri veka u Karlovcima su završeni mirovni pregovori izmedju Hrišćanske alijanse i Turske, čime je ovaj grad ušao u istoriju Evrope. Naime, u to doba Austrija, Poljska, Venecija i Rusija sa jedne strane, i Turska, na drugoj, pregovarale su kao zaraćene strane, dok su Engleska i Holandija bile garanti. Za ovaj dogadjaj vezano je i nekoliko zanimljivosti. Tako na primer, zgrada u kojoj su vodjeni pregovori imala je četiri ulaza i svi su učesnici u salu ulazili istovremeno. Iz tih razloga tu je, prvi put u istoriji diplomatije, zvanično korišćen okrugli sto za pregovaranje. Na mestu potpisivanja Karlovačkog mira, nekoliko godina kasnije, podignuta je Kapela Gospe od mira.

Sremski Karlovci pripadaju plodnom vonogradarskom kraju Vojvodine. Na sremske padine prvu vinovu lozu doneo je sa Sicilije rimski car Marko Aurelije Prob 273. godine i od tada traje gajenje vinove loze. Posebno su bile zastupljene crne sorte groždja od kojih se pravilo čuveno vino “ausbruh” koje je služeno na bečkom dvoru, a na berzama u Roterdamu i Londonu u to doba se prodavalo kao ekskluzivno piće. Postoji jedna zanimljivost koja kaže da se nekoliko boca tog vina i danas nalazi na potopljenom brodu TITANIK. Očaranost Karlovčana vinogorjem i vinima traje vekovima, a danas gotovo svako domaćinstvo se bavi gajenjem loze i proizvodnjom vina.


22. mart 2007.

SAČUVANA LEPOTA - MANASTIR KALUDRA

U Etnografskom muzeju u Beogradu održava se "Nedelja zadužbinarstva". Predstavljeni su neki od čuvenih po lepoti manastira rasutih po Srbiji."Nedelja zadužbinarstva" započela je izložbom fotografija Dragana Tanasijevića koje su snimljene u manastiru Ćelije, Kaludra kod Berana. Prilog Ljiljane Sindjelić Nikolić.

  "Naši preci sve svoje blago uložili su da ostave trag o sebi, o snazi svoje vere, o snazi vere svog naroda, da zadive svet onim što jesu. Najpoznatiji zadužbinari bili su Nemanjići, ali i mnogi drugi. Bila su i vremena kada je zamuklo graditeljsvo, a kada su se Srbi oslobodili od Turaka oni koji su imali neštedimice su davali da bi se zidali manastiri, crkve. U nesrećnom dvadesetom veku, vremenu komunizma, ponovo je utihnulo graditeljstvo, ali ne zadugo. Prema izvorima iz Patrijaršije u periodu od 1985. godine do danas u Srbiji, kao i na prostorima gde Srbi žive, u Australiji, Americi, podignuto je oko 1000 hramova. Prema nekim ocenama to je najveći bum crkvenog graditeljstva posle nemanjičkog perioda u Srbiji", rekao je na otvaranju izložbe mr Dušan Milovanović istoričar umetnosti osvrćući se na tradiciju zadužbinarstva u Srbiji.

 Takodje je dodao da i danas postoje ljudi dobre volje koji svoj imetak ulažu kako bi bila sačuvana duhovna baština srpskog naroda. Desilo se tako da je i manastir Kaludra, porušen i zapusteo, obnovljen zahvaljujući ktiroru gospodinu Veljku Raleviću.

Manastir Kaludra podignut je u 14 veku u doba čuvene vladarske srpske loze Nemanjića, posvećen je Svetom Luki a za vreme dominacije Turaka je razoren. Polimski muzej iz Berana otpočeo je sistematska istraživanjima na lokalitetu razorenog manastira pa su tako pronadjeni ispod gradjevinskog šuta komadi fresaka. Danas je manastir potpuno obnovljen, nalazi se kraj reke Kaludre okružen bogatim šumama i visokim planinama. Oni koji su ga posetili kažu da prelepe fotografije Dragana Tanasijevića otkrivaju samo delić nestvarne lepote ovog predela.

Njegovo preosveštenstvo episkop budimljansko nikšićki gospodin Joanikije rekao je da je "velika radost u obnovi a obnova je u suštini naše vere pravoslavne". Vladika je podsetio da je manastir Kaludra prvi medju sada već brojnim obnovljenim manastirima u njegovoj budimljansko nikšićkoj eparhiji. To govori i o obnovi vere u narodu i to na način kako je to uradio ktitor ovog manastira Veljko Ralević. "Prvo je sabrao veru u svom srcu sećajući se svojih slavnih predaka, zatim je razvijao tu veru i ljubav kroz život i onda u zrelim godinama kao što i priliči, rešio da prinesu Bogu na dar a narodu svom u potomstvo ovu divnu svetinju", zaključio je vladika Joanikije.

Iguman manastira otac Onufrije, koji je u Crnu Goru došao sa Svete Gore iz divnog srpskog manastira Hilandar, konstatuje da je sve više ljudi u crkvi, pogotovo mladih. Tako i u njegov manastir pristižu novi mladi ljudi koji žele svetsku vrevu da zamene manastirskom tišinom i molitvom. Govoreći o monaštvu, o. Onufrije podseća da je jedan monah iz egipatske pustinje još u prvim vekovima hrišćanstva rekao, "kada bi svi znali kako je lepo biti monah svi bi ostavili svoj život i krenuli u manastir. Pa je onda isto rekao, kada bi svi znali kako je teško biti monah niko nikada ne bi otišao u manastir." Saznajemo od njega da se u manastiru priprema radionica za konservaciju i prepovez starih knjiga u kojoj će raditi monasi, kako bi vredne stare knjige iz ovog i drugih obližnjih manastira bile sačuvane. U manastiru se čuva i predivan krst optočen srebrom i dragim kamenjem, tu su i delovi moštiju (tela) Svetog Apostola Luke, Svetog Velikomučenika Artemija,

Svetog Velikomučenika Evstatija Plakide i Svetog Prepodobnomučenika Ignjatija Ivironskog. U neposrednoj blizini manasitra nalazi se i čitav niz peštera isposnica u kojima su u davna vremena živeli monasi, isposnici, pa vernici i znatiželjni turisti imaju šta da vide i čemu da se dive.


19. mart 2007.

 SOKOBANJA – 170 GODINA TURIZMA

 

Sokobanja je po broju gostiju već godinama u vrhu turističkih mesta u Srbiji, a ove godine gradski poslenici očekuju oko sto hiljada gostiju i milion noćenja. Takva procena izneta je na proslavi 170. godišnjice organizovanog turizma poznatog zdravstvenog centra Srbije. Piše Jelena Gligorić.

Za uređenje Sokobanje prošle godine je iz Nacionalnog investicionog plana izdvojeno oko milion evra, a u ovoj se očekuje izrada master plana o budućem razvoju banje.

Okosnica razvoja poštovaće činjenicu da je reč o prvoj ekološkoj opštini u Srbiji, fabrici kiseonika u kojoj su najbolji rezulteti postignuti u lečenju bolesti disajnih organa. Banja se nalazi u jugoistočnoj Srbiji, u kotlini između planina Rtanj i Ozren, na nadmorskoj visini od 400 metara.Prirodni lekoviti faktori su termo-mineralni izvori, radioaktivni gas radon, izuzetno blagotvorna klima, idelana nadmorska visina i nezagađena priroda.

Kao prirodno lečilište Soko Banja je poznata još iz doba Rimljana, a prvi pisani podaci o njenoj lekovitosti datiraju iz 1672. godine. Meštani su za početak organizovanog razvoja zdravstvenog turizma uzeli 1837. godinu kada je, kako je zabeleženo u dokumentima, u banju upućen na lečenje zastavnik Lazarević iz Kragujevca. Prvi doktor u Sokobanji zvao se Đoka Jovanović, a za afirmaciju ovog lečilišta i turističkog mesta veliki doprinos dao je dr Emerik Lindermajer, koji je 1835. došao u Srbiju iz Austrije.

Kupanje u termalnim oligomineralnim vodama je najčešći oblik lečenja, a njihova temperatura se kreće od 28 do 45 stepeni Celzijusa koliko je u renoviranom toplom kupatilu. Pored vode u terapijske svrhe se koristi i radioaktivni gas, a odsustvo aerozagađenja pogoduje lečenju bolesti disajnih organa. Soko Banja je postala ekološka opština upravo iz razloga što je u vazduhu odnos negativnih i pozitivnih jona dva prema jedan, što se smatra za idealan zdrav vazduh. Glavna medicinska ustanova u Banji je Specijalna bolnica koja raspolaže savremenim dijagnostičkim mogućnostima i jedina ima odobrenje Ministarstva zdravlja za primenu prirodnih faktora u lečenju. Sa dosta uspeha tu se leče i reumatične bolesti, lakši oblici Parkinsonove bolesti, ali bolesti savremenog društva kao što su stres i menadžerske bolesti.Poslednjih godina vrlo su popularni programi odvikavanja od pušenja, kao i programi regulisanja telesne težine.

Bolnica u Soko Banji je otvorenog tipa, pa pacijenti kao i banjski gosti mogu slobodno vreme da provode u šetnji, izletima, lovu ili ribolovu. Ovo mesto je inače prijatno za boravak preko cele godine. Novi projekat razvoja turizma podrazumeva uvođenje animatora koji vode goste u obilazak okoline, a dok su roditelji na banjskom tretmanu o deci brinu negovateljice. U planu je razvoj i sportskog turizma, pa je za ulaganje u nove hotele i sportske terene uređeno na desetine hektara mirnih predela na obali reke Moravice. Iz razgovora sa Srbima u dijaspori saznajemo da je u planu i izgradnja objekta za starije ljude, kao i lovačkih i planinarskih domova.


12. mart 2007.

PEĆINE U SRBIJI

Pre dve godine multinacionalna speleološka ekspedicija istraživala je Lazarevu pećinu nadomak grada Bora, poznatog po eksploataciji rude bakra. Otkrila je nove hodnike i potvrdila da je jama dugačka oko 40 kilometara. Stručnjaci veruju da posao još nije završen zbog predpostavke da postoji još oko 10 kilometara neistraženih delova, što bi borsku jamu svrstao medju najduže i najveće u Evropi. Piše Jelena Gligorić.

  U atraktivnoj turističkoj ponudi Srbija veliku pažnju poklanja pećinama i domaćim i gostima iz inostranstva želi u budućnosti da ponudi užitak ravan poseti Mamutske pećine u SAD. Tim pre što su posete pećinama u kategoriji ekskluzivnih tura koje poslednjih godina imaju sve veću tražnju. Lazareva pećina je jedna od hiljade koliko se pretpostavlja da ih ima u Srbiji. Tačnije, oko 10% teritorije Republike su kraški tereni, ali u turističkoj ponudi je jedva stotinu speleoloških objekata. U istočnim krajevima Srbije ima ih na stotine, dok u zapadnim predelima svega nekoliko vrednih pećina.

Prva naučna istraživanja u Srbiji bila su krajem 19. veka, a započeo ih je prirodnjak Jovan Cvijić. Sredinom prošlog veka pri Planinarskom savezu Srbije je osnovana Komisija za speleologiju, a kasnije i Speleološko društvo koje je okupljalo profesore sa Univerziteta i SANU. Pećine u ovom delu Evrope su bogate raznovrsnim nakitom koji je zastupljen u svim oblicima i bojama, a dominiraju snežnobeli i crvenkasti kristali.

 I dok se suve pećine odlikuju nakitom – stalaktitima i stalagmitima, u rečnim su brzaci, vodopadi i duboka jezera i one će u sveopštoj nestašici vode za piće tek dobijati na značaju. Temperatura vazduha u pećinama je između 10 i 14 stepeni, ali ima izuzetaka, pa leti u najhladnijim pećinama temperatura ne prelazi 3 stepena, ali ima i onih u kojima je zimi oko 20 Celzijusa.

Zanimljivo je da su do 70-te godine prošlog veka pećine bile dostupne samo istraživačima, a onda je Resavska pećina otvorena za posetioce. Kolika je to bila atrakcija govori podatak da je za pola godine posetilo oko sto hiljada ljudi. Među poznatijim pećinama koje imaju vodičku službu su Rajkova, Ceremošnja, Potpećka, Zlotske pećine, a prava prirodna retkost je Mermerna pećina na istoku Kosovske kotline koja je nastala na mermerastim krečnjacima i najbogatija je nakitom. Od ostalih se razlikuje po aragonitskom nakitu za koji stručnjaci kažu da ne poštuje silu Zemljine teže, već se formira po zakonima kristalografije. Treba istaći da su u naslagama 20-tak pećina otkriveni fosilni ostaci 55 vrsta sisara među kojima su lavovi, hijene, mamuti, bizoni, a koji su zbog promena klime migrirali iz predela današnje Srbije.


09. mart 2007.

BEOGRADSKI SPLAVOVI

Splavovi na Savi i Dunavu jedno su od obeležja Beograda, posebno kada se govori o turističkoj ponudi srpske prestonice. Oni su omiljeno mesto za noćni provod, dobru zabavu i muziku koju volite i na njima možete da osetite svu posebnost srpske duše. Ipak, gradske vlasti su rešile da naprave red u ovoj oblasti turističke ponude Beograda, naravno, ni malo ne umanjujući gradski šmek. Piše Jelena Gligorić.

 

Postoje realne šanse da već od leta neki od 180 restorana na vodi otplove sa postojećih lokacija. Naime, prošlog meseca odbornici Skupštine Beograda usvojili su plan mesta za postavljanje plovnih objekata na delu obale i vodenog prostora na teritoriji grada koji će važiti četiri godine. Takođe, data je mogućnost da se i ova odredba menja kada bude usvojen regulacioni plan priobalja. Teritorija Beograda ima oko 290 km obala a ovaj plan je prepoznao oko 55 km za nekoliko namena: jedna grupacija su restorani na vodi, druga su marine i sportski klubovi, a treća grupacija su rekreativni splavovi ili kućice na vodi.

 Planom je predviđeno da oko 180 restorana na vodi dobije mogućnost da se razmeste na 246 lokacija, a samo četvrtina je u užem gradskom jezgru. Za 40 marina biće 46 lokacija, a novi plan vidi i sedam pristana za linijski saobraćaj i otprilike toliko za tzv, poprečni. Prema rečima nadležnih u Upravi za vode, ne znači da će svi trenutno popisani objekti i dobiti lokaciju: prvi i najvažniji uslov je plovidbena dozvola koju svaki objekat mora da poseduje iz bezbednosnih razloga. Ko je bude imao dobiće od grada kvalitetnu komunalnu uslugu – vodosnabdevanja, održavanja čistoće, priključak za struju i zelenilo. Gradska komunalna preduzeća neće imati pravo da sklapaju ugovore sa objektima koji ne dobiju lokaciju.

Prema planu Skupštine grada splavovi moraju da budu propisno udaljeni od pristaništa, reni bunara, mostova, obalnih rampi, a zakon određuje i rastojanje među njima. Vlasnici objekata na vodi moraće da ispoštuju i uslove što se tiče izgleda i dimenzija, pa ubuduće ploveće višespratnice neće kvariti vizuru suprotne obale. Grad je morao da ispoštuje obaveze bezbednosti, vizure sa Kalemegdana i da oslobodi deo obale od Ušća do Brankovog mosta i od Pristaništa do 25. maja. Za brodove restorane, prema novom planu, predviđen je deo na Adi Ciganliji, nizvodno od beogradskog kupališta. Ovim planom grad postaje menadžer prostora, jer reke pripadaju državi. Ova odluka se odnosi samo na postojeće objekte, neki drugi, novi, imaće šanse kada bude donete nova odluka. Posle ovoga logičan nastavak je izrada regulacionog plana za celo priobalje i zahvati, pored vodenog dela, i kopneni. Iz tog plana bi se prepoznali uslovi i mogućnosti za postavljanje tzv, stambenih lađa i hotela na vodi, kao što je to slučaj na obalama velikih reka u Evropi.


08. mart 2007.

OSAM VEKOVA PRVE SRPSKE BOLNICE

Prvu srpsku bolnicu osnovao je 1207. godine u manastiru Studenica arhiepiskop i utemeljivač hrišćanstva u Srba Sveti Sava. Bolnica u istoriji evropske medicine ima posebno mesto. Predstavljala je idealan spoj vizantijskih uzora, pre svega, aleksandrijske škole, kao i italijanske-salernske i francuske-monpeljeske medicinske škole. Prilog Ljiljane Sindjelić Nikolić.

Po dolasku u Studenicu sa Svete Gore, gde je podigao čuveni manastir Hilandar, Sveti Sava piše "Studenički tipik" u kome pored ostalog, detaljno govori i o osnivanju i radu prve bolnice u manastiru. Zanimljivo je da je bolnica bila medicinska ustanova u pravom smislu leči. Naime, tada u Zapadnoj Evropi nisu postojale takve bolnice, nego su to bila skloništa za smeštaj siromašnih bolesnika, a redje su bile ustanove isključivo za lečenje. Tako da se može reći da je Studenička bolnica osnovana medju prvim medicinskim ustanovama u Evropi. Putujući rado do Jerusalima, Carigrada, Sinaja, Sveti Sava se dobro upoznao sa radom vizantijskih bolnica. Valja reći i to da su u prenošenju znanja tadašnje evropske medicine veliku ulogu imali lekari italijanskog porekla koji su živeli i radili u Srbiji. Nakon osnivanja Studeničke, bolnice se osnivaju i u drugim mestima. Pa tako, srpski vladar Stefan III Uroš Nemanjić osniva bolnicu u manastiru Dečani na Kosovu i Metohiji, car Dušan u manastiru Sveti Arhandjeli kod Prizrena takodje na Kosovu i Metohiji, knez Lazar u manastiru Ravanici a despot Stefan Lazarević u Beogradu. Van granica srednjevekovne Srbije kralj Milutin je osnovao dve bolnice, u Prodromovom manastiru u Carigradu i u manastiru Sv. Arhandjela u Jerusalimu.

  Zanimljivo je da su bolnice imale i specijalistička odeljenja, recimo: "za lečenje onih koji stradaju od rana ili povreda", "za one koji ne mogu slobodno disati", "za one koji su se sasvim savili i nisu mogli ništa raditi", "za bolne od epilepsije", "za bolesti očiju" isl. Sveti Sava, koji je o svemu detaljno pisao, i sam je bio veoma upućen u terapijske vrednosti pojedinih lekova koje je koristila medicina toga doba. U Teodosijevom "Žitiju Svetog Save", kaže se da je Sveti Sava pri svom povratku iz Jerusalima posetio sultana u Aleksandriji i da mu je ovaj dao znatnu količinu arapskih lekova, balsamovo ulje, aloju, lekove sa aromatskim svojstivma, koje donosi u Srbiju. Ovi preparati imali su vrlo široku primenu u srednjevekovnoj medicini, recimo, za lečenje rana, kompletnih fraktura kostiju, oboljenja digestivnog aparata itd. Stručnjaci kažu da se njihova terapijska vrednost ne može negirati ni sa gledišta savremene medicine. Tadašnji lekovi su većinom bili biljnog porekla a kao sastojci se pojavljuju tikve, badem, luk, urme, smokve, biber, korenje, ulja, smole. U mnogim receptima pominju se kao sastojci i vino, med, sirće. Tako se na primer, kašalj lečio smokvama potopljenim u vino, belim lukom prženim sa medom ili su bolesnika trljali ovčijim lojem. Zapisano je i to da je ćelavost lečena kupusom i vinom. Uostalom, i danas ima puno pobornika onih koji tvrde da su livade i pašnjaci, brda i doline naše apoteke.

Osnivanje bolnica u Srbiji imalo je veoma veliki značaj za stanovništvo i zbog suzbijanja tada veoma popularnih u čitavoj Evropi, razno raznih praznoverica, sujeverja, bajanja i vračanja što je nanosilo štetu bolesnoj osobi. Tako su u Studeničkoj, kasnije i u drugim mestima gradjene i duhovne bolnice, u kojima se lečilo telo, ali i duša, jer su uz bolesnike bili i monasi koji su ih učili veri. Takodje, prema tipicima koje je napisao Sveti Sava, postojali su propisi i iz komunalne higijene, zatim su osnivani karantini za suzbijanje zaraznih bolesti, ustanove za zaštitu leproznih bolesnika, sirotišta za napuštenu decu.

Posetioci koji obilaze srpske manastire Dečane, Ravanicu, Manasiju, Kalenić, Studenicu i mnoge druge mogu pogledati odlično sačuvane freskopise na kojima je prikazano izlečenje bolesnih. Medju isceliteljima, svetiteljima najpoznatiji su Kozma i Damjan. Oni su lečili besplatno, kao što je to radio i Isus Hristos, zato se i zovu bezsrebrenici". I danas mnoge medicinske ustanove u Srbiji za svoju slavu upravo imaju ove svetitelje, Kozmu i Damjana.


05. mart 2007.

 GUSANIJADA U MOKRINU

Južna Amerika je poznata po borbi petlova, Španija po koridi, a banatsko selo Mokrin, u Vojvodini, po gusanijadi. Poslednjeg vikenda februara održana je 21. tzv. bela korida, na kojoj je pobedio pernati kavgadžija Acika.U ovom spektaklu koji je jedinstven u svetu uživali su pored ostrašćenih meštana i gosti iz raznih krajeva Srbije. Piše Jelena Gligorić.

Svidjalo se to nekome ili ne, istina je da Mokrin nikada ne bi bio poznat dalje od Kikinde da nije pre više od jednog veka u njemu živeo lekar Bogdan Sedjak. Čuven i cenjen kao dobar lekar, ali poznat i po tome što je za Uskrs voleo da se tuca farbanim jajima i da ima najjače gusane za tuču. Spreman da stalno pobedjuje, služio se, kažu i sitnim lukavstvima - krivotvorenim jajima, a gusanima je vezivao i gvozdene šrafove ispod krila… No, ko bi zamerao doktoru,koji se pamti kao začetnik takmičenja – gusanijade.U ovo doba doktor bi odlazio do obližnjih bara gde se skupljaju guščija jata, pa bi onda puštao svog gusana da se tuče naočigled znatiželjinih prolaznika.Tako je sve počelo.

Danas u Mokrinu postoji udruženje guščara , a takmičenje je dovedeno na pijedestal Olimpijade. Propozicije su vrlo stroge: ring za borbu uvek je na sredokraći izmedju kuća vlasnika, a treneri gusanima su njihovi vlasnici. Izmedju dva takmičenja oni svakodnevno svoje gusane šetaju, uvode im poseban režim ishrane, a takmičenje je u februaru, jer su u to doba parenja najratoborniji.

Svaku borbu prati nekoliko hiljada navijača, a pošto u Mokrinu svako domaćinstvo ima po desetak gusaka i one su navijači. Grakću, leti perje, gusani šire krila, kostreše se, istežu šiju i sikću svom snagom. Borba traje obično sedam-osam minuta, a onda na red dolazi slikanje pobednika, tu je i televizija koja će zabeležiti šampiona guščijeg roda koji pobedom dostiže cenu od nekoliko hiljada evra.Vlasnik ovogodišnjeg pobednika Aleksandar Adamov kaže da svog šampiona ne bi prodao ni za kakve pare: on mu je već drugi put doneo veliku radost svojom pobedom. Prvi put je gusan Acika pobedio 2005. a da podsetimo prošle godine zbog ptičjeg gripa manifestacija nije održana.

 Ovogodišnja borba u kojoj je šestogodišnji Acika odbranio titulu svetskog šampiona u tuči sa godinu dana mlađim gusanom Zombijem, trajala je sedam minuta, a bila je tako žestoka da je perje letelo na sve strane. Inače, u istoriji ovog takmičenja samo je još jedan gusan dva puta za redom trijumfovao. Tuča gusana odavno je postala mnogo više od zimske razbibrige Mokrinčana. I sami kažu to je njihova opsednutost, njihov fanatizam, jer ne može se opisati taj osećaj kada se gusani uhvate u koštac i počne navijanje. Za ovaj dogadjaj živi se godinu dana, a do naredne borbe se prepričavaju detalji iz finala i borbenost Acike koji je odbranio šampionsku titulu I kako vlasnik najavljuje nastojaće da suvereno vlada I dalje.


26. februar 2007.

NACIONALNI PARK ŠAR-PLANINA

Nedavno je UNESKO-vom Centru za svetsku baštinu u Parizu Srbija predložila nacionalni park Šar-planinu kao svoj ovogodišnji predlog za upis na Listu baštine. Odgovor će se znati za godinu dana, posle odluke Komiteta ove organizacije UN. Predlog za nominaciju uradio je Zavod za zaštitu prirode republike Srbije koji je Šar-planinu predstavio kao prirodno dobro, a istovremeno je predložena i za upis na UNESKO-vu listu dobara u opasnosti. Piše Jelena Gligorić.

  Na Listu svetske baštine upisana su tri kulturna dobra Srbije: ostaci srednjovekovnog grada Stari Ras i manastir Sopoćani 1979. g, manastir Studenica 1986.g i srednjovekovni spomenici na Kosovu i Metohiji – manastir Dečani 2004.g, a prošle godine crkva Bogorodice Ljeviške, Gračanica i Pećka Patrijaršija. Šar-planina je prvo prirodno dobro koje je kandidovala Srbija sa obrazloženjem da je to jedno od najznačajnijih evropskih područja biološke i geološke raznovrsnosti, bogate flore i faune, ali i etničke raznovrsnosti i kulturno-istorijskog nasleđa.

Šar-planina je veliki centralnobalkanski masiv dug 85 kilometara sa više od 100 vrhova iznad 2000 metara i oko 30 vrhova koji prelaze kotu od 2500 metara. Predstavlja grancu između Srbije i Makedonije, a na srpskom delu masiva dominira vrh Bistre koji ima visinu 2651metar. Šar-planina pripada šarsko-pindskom sistemu, a istovremeno je razvođe jadranskog, crnomorskog i egejskog sliva. Na čitavoj površini parka koji zahvata oko 40 hiljada hektara dominiraju brojni cirkovi koje su izdubili lednici tokom ledenog doba. Ima mnogo klisura, kanjona i slapova, reka i potoka, a u tom obilju vode lepotom se ističe oko 70 jezera koje prirodnjaci nazivaju gorske oči.

Na Šar-planini se nalazi gotovo dve hiljade biljnih vrsta što čini oko polovinu ukupne srpske flore i oko 15% evropske. Istovremeno, to je jedan od najznačajnijih centara evropskog visokoplaninskog endemizma. I vegetacija se odlikuje nesvakidašnjom raznovrsnošću koja varira od submediteranske do subartičke. U ski centru Brezovica čije se staze u dužini od 40 kilometara spuštaju od 2522. do 1718. metara pravo je carstvo endemskih četinara molike i munike, a s proleća narcisa.

Nacionalni park Šar-planina ima bogat i raznovrstan životinjski svet. Tu se može videti oko polovina ukupne balkanske faune. U Zavodu za zaštitu prirode Srbije kažu da je Šara sa oko 150 vrsta dnevnih leptira najbogatije područje Evrope, a gotovo da se isto može reći i kada su u pitanju ptice.

U ovom nacionalnom parku Srbije nalaze se spomenici koji su od neprocenjivog značaja za srpsku istoriju i kulturu. Pored srednjovekovnih utvrđenja, naselja, isposnica i grobnica, park krase brojne crkve i manastiri građeni od 13 veka. Tragična je istina, kako piše u vodiču o nacionalnim parkovima Srbije, da je najveći deo ove svetske kulturne riznice od 1999. do 2005. g. Spaljen ili porušen od strane albanskih ekstremista. Slici nacionalnog parka Šar-planina treba dodati bogato i originalno narodno graditeljstvo i folklor kao izraz ukupnog duhovnog bogatstva u uslovima stalnih istorijskih previranja i borbe za sušti opstanak u ovom veličanstvenom, ali i pomalo surovom prirodnom okruženju. I to je jedan od razloga zašto je ovo područje, verujemo, zaslužilo da bude deo svetske baštine pod zaštitom UNESKO-a.


19. februar 2007.

PIJACA ZELENI VENAC

Mnogi svoja putovanja po svetu pamte i po pijacama gde ljudi najbolje upoznaju i razumeju karakter domaćeg stanovništva i prema uspešnoj trgovini onoga ko prodaje ili kupuje, posebno na Istoku zbog obaveznog cenkanja, odlaze sa pijace uvereni da su dobili ono što su željeli. Piše Jelena Gligorić.

Beogradske pijace nisu izuzetak. Na razmeđu istoka i zapada, severa i juga, između dve kulture i dve religije, Beograd je sačuvao duh orijentalnog, ali i stekao nešto od zapadnog šarma. I to se najbolje vidi upravo na njegovim pijacama. Otuda su gradske pijace za mnoge turiste, a njih je poslednjih godina sve više, mesta koja se obavezno posećuju. Pijace postoje od kada i gradovi, ili su čak starije od njih. Sociolozi kažu da pijaca nije samo magični kupoprodajni, već i otvoreni komunikativni prostor koji okuplja narod i sa koga se on zadovoljno razilazi do neke sledeće prilike. Pijaca nije samo tržnica, to je i trg, a trgovi, mnogo više od ulica, gradu daju dušu. Još od antičkog doba pijaca je mesto na kome se stvaraju specifični odnosi među ljudima: poznanstva u stilu «moja mušterija ili moj prodavac» dugo traju, a relativno brzo se stvaraju. Stranci u Beogradu već posle nekoliko meseci boravka na zelenim pijacama imaju svog prodavca, a čuvena srpska srdačnost se iskazuje sitnim gestovima: jabuka više od tražene količine – da deca porastu, za prvu mušteriju takodje da prevagne na kantaru... Prodavci na pijacama su snabdevači Beograda, ali i njegovi gosti koji dolaze sa raznih strana – od obližnje Grocke, iz Leskovca ili daleke Kine.

Jedna od najstarijih pijaca u Beogradu je Zeleni venac. Pominje se 1885. godine kada je Uprava varoši Beograda rešila da u gradu bude sedam stalnih fijakerskih stanica među kojima je jedna na pijaci Zeleni venac. Kasnije Zeleni venac je smatran za zelenu površinu i bio je početkom 20. veka stvarno zelen, sav zarastao u korov, pa su se tu deca iz okolnih ulica igrala žandara i hajduka. Na tom mestu 1918. godine je održana prva skupština piljara Srbije, a posle osam godina, 1.10.1926. tu je otvorena prva savremena pijaca u Beogradu. Izgrađena je prema projektu inženjera Viktora Grosa i bila je za to doba jedna od najmodernijih pijaca, kako po svom sadržaju, tako i po instalacijama pa je narod prozvao kraljicom pijaca.

Roba je najčešće dopremana zaprežnim kolima, dok su imućniji prodavci mlečne proizvode, sveže voće i povrće dovozili kamionima. Tezge su bile drvene, a pravili su ih sami prodavci. Pijačna taksa se naplaćivala od količine prodate robe, a pijaca je imala savremenu kontrolnu vagu. Tu su decenijama dolazili prodavci i kupci iz raznih krajeva zemlje. Pijaca je namenski bila podeljena na paviljone i tačno se znalo šta se u kom prodaje. Pravo prema glavnom ulazu, iz ulice Kraljice Natalije nalazi se dvospratni paviljon sa kupolom. Levo od glavnog ulaza bio je paviljon sa prodavnicama ribe, a iza centralnog paviljona osmougaonog oblika nalazio se veliki, u blagom polukrugu raširen paviljon sa četiri kupole. Zbog jedinstvenog arhitektonskog rešenja čitav kompleks pijace je stavljen pod zaštitu države.

Posle osam decenija postojanja pijaca je zaslužila i značajniju rekonstrukciju vrednu 9 miliona evra. Trajala je od sredine 2005. godine i posle skoro godinu i po dana, Beograd je dobio staru-novu pijacu koja je vratila slavu i duh stare pijace, ali uz nove sadržaje koji su izgrađeni po projektu arh Đorđa Bobića. Generalni koncept je zasnovan na ideji očuvanja postojećih objekata i njihovog autentičnog lika, dok su novi objekti usklađeni sa vremenom u kome je pijaca rekonstruisana.

Gradski arhitekta Đorđe Bobić kaže da je pijaca Zeleni venac postala prepoznatljiva i veruje da će postati dobra turistička atrakcija, pored kupovanja suvih šljiva i oraha. Na ovoj pijaci se nalazi jedna lepa kula koja na vrhu ima vidikovac i tu treba da se otvori kafe-poslastičarnica koja će biti prijatno mesto da se predahne.


14. februar 2007.

TURISTIČKE MANIFESTACIJE U VOJVODINI

U Srbiji se godišnje održi oko 900 raznih turističkih manifestacija. Namera je da se gostima iz zemlje i inostranstva približi lokalna tradicija i bogate običaji srpskog naroda. Svaka treća manifestacija se organizuje u Vojvodini i prema velikom broju učesnika, ali i posetilaca, posebno iz zemalja iz okruženja, pripadaju vrhu dogadjaja koji se dugo prepričavaju i rado pamte. Ove nedelje, dve takve manifestacije posebno privlače pažnju. Reč je o "Slaninijadi" u Kačarevu i "Kobasicijadi"u Turiji. One su prilika da se pokaže zašto su Vojvodjani gurmani i koliko vole da pojedu, da se našale i uz prepoznatljivi zvuk tamburice i zapevaju. Piše Jelena Gligorić.

Vojvođani ne zameraju svojim gostima ako su vegetarijanci, makrobiotičari ili ako iz drugih razloga paze na ishranu. Njihovo je da ponude, pa ako vam se dopadne, poslužite se, biće i za poneti. Istovremeno, ne kriju da vole domaću slaninu, čvarke, kobasice, razna testa, a posebno štrudle. Pre dve decenije, iz lokalnog nadmetanja žitelja Kačareva koji gaje svinje i spremnosti da neutralni žiri utvrdi čija je slanina bolja, nastala je "Slaninijada". Ovogodišnja je od sutra do kraja vikenda, a očekuje se oko 150 hiljada posetilaca kojima će za prodaju ponuditi oko 150 tona slanine.

Kao i svake godine "Slaninijadu" prate zanimljiva takmičenja kao što su kuvanje paprikaša, topljenje slanine, i izbor tzv.zlatnog čvarka, kao i drugih kuvarskih veština. Posle dobrog jela kalorije treba trošiti, pa se organizuju i sportska nadmetanja po ugledu na neke viteške veštine, što je deo srpske tradicije. Vojvodina je mnogonacionalna sredina pa su ovakve manifestacije lepa prilika da svako pokaže svoj etno folklor.

Neki posetioci "Slaninijade" iskoristiće vikend da odu i do Turije, varošice blizu Novog Sada, gde se po 23. put održava "Turijska kobasicijada", koja se pamti i po najdužoj kobasici koju lokalni majstori nastoje svake godine da bude bar za metar duža i potvrde rekord Ginisa. Televizijske ekipe iz Srbije, ali i iz Velike Britanije, Nemačke i Holandije zabeležiće izuzetan kvaliteta kobasice duge 2023 metara koju majstori zamese sa više od dve tone mesa i raznih začina. Ko ide prvi put u Turiju, da se ne bi obrukao, treba da zna da se u ovom mestu kobasica kupuje na metar, a ne na kilogram. Dužinu vam nećemo sugerisati, ali Turijci kažu: "Kakav si čovek, ako ne možeš da pojedeš metar kobasice".

Na "Kobasicijadi" sve je u znak "naj", pored kobasice za Ginisa bira se i najčovek koji može najviše da pojede, da skoči, ili dolazi iz najudaljenijeg mesta. Naravno, i u Turiji će biti tamburaša, trubača, igraće se i pevati. Kulinarstvo ima svoje mesto u turističkoj ponudi Srbije, a nacionalna kuhinja je visoko rangirana medju strancima koji sve više posečuju Srbiju i, rado u njoj provode odmor.

Želja Turijaca je da ovo vojvođansko mesto živi kao turističko tokom cele godine, jer ima mogućnosti za razvoj lovnog, ribolovnog I seoskog turizma, ali I zbog prirodnih zanimljivosti. Na primer, obližnja Beljanska bara ima lekovito sumporovito blato, a tu je I jedno od retkih naftnih polja u Srbiji koje zovu "Mali Kuvajt". Sve to može da bude za ovaj kraj veliki devizni prihod.


12. februar 2007.

 VELIKO RATNO OSTRVO

Veliko ratno ostrvo, oaza netaknute prirode u centru Beograda, ovih dana dobilo je svoj zaštitni znak Ptice nad vodom: za najbolje idejno rešenje izabran je rad Jovane Tokić, studentkinje završne godine Fakulteta primenjenih umetnosti. Ubuduće, u zemlji i na međunarodnim sajmovima u inostranstvu, ovaj dar prirode imaće prepoznatljivo obeležje, kao što je i Beograd jedinstven po ovom ostrvu. Piše Jelena Gligorić.

Srpsku prestonicu Beograd krase dve moćne reke – balkanska utoka Sava i Dunav. Na mestu gde poteku kao jedna, ispod Beogradske tvrđave i parka Kalemegdan, nalazi se Veliko ratno ostrvo, carstvo netaknutog biljnog i životinjskog sveta koje je od pre nekoliko godina pod zaštitom države, a na čuvanje povereno "Zelenilu Beograd". Ostrvo nije oduvek tu: stručnjaci kažu da je iz vode izronilo pre tri veka u čudnom spletu prirodnih okolnosti Zemljine istorije, kao posledica susreta avalaskog grebena i panonske nizije i utapanja dve reke u jednu.

Od nastanka ostrvo je menjalo izgled, veličinu, pa i naziv, a ovaj današnji je ostao iz vremena habzburške carice Marije Terezije. Njegova površina je 167 hektara a na špicu koje zapljuskuju vode Dunava, nalazi se ovalni peščani sprud, Lido, i danas popularno kupalište Zemunaca, stecište pecaroša. Ostali deo ostrva je pod šumom koja je na nekim mestima gotovo neprohodna. U središnjem delu je duguljasta bara, ostatak nekadašnjeg vodotoka koji je delio ostrvo na dva dela. Livade su pune lekovitog bilja. Na Velikom ratnom ostrvu se gnezdi više od stotinu vrsta ptica među kojima su i neke retke vrste, kao na primer, utve zlatokrile. Preko zime tu ima na stotine kormorana koji su, da podsetimo, jedna od najugroženijih vrsta ptica u Evropi. S proleća, ostrvo često bude poplavljeno I tada postaje pravi raj za mrešćenje riba u plitkoj vodi I tek iznikloj travi.

Već decenijama, Beograđani zagledani u ovaj dar prirode, sređuju ostrvo po svojim merilima i željama, jedni kažu da ga ne treba dirati, drugi bi tu smestili zoo vrt, napravili elitni park ili prostor za rekreaciju. Kroz ceo prošli vek u Generalnim urbanističkim planovima Veliko ratno ostrvo je dobijalo neka obeležja, ali na sreću ili žalost, nikada nije bilo novca da se nešto i uradi. Pre dve godine kada je ostrvo stavljeno pod zaštitu kao specijalni rezervat prirode, urađen je elaborat koji je zapravo garant da ubuduće sve ono što se radi neće smeti da remeti život u ovoj oazi.

U "Zelenilu Beograd" kažu da je u planu izgradnja pristupnog doka, ostrvskih staza u smislu prokrčenja postojećih puteljaka, biće napravljeno i nekoliko osmatračnica prema parku Kalemegdan. Da bi se sačuvali zečevi i srne u vreme poplava u planu je da se naprave veštačka brda koja će im poslužiti kao skloništa. Svaki projekat odobravaće tim ornitologa, prirodnjaka, šumara i pejzažnih arhitekata. Beograd će sačuvati svoj ekološki biser po kome je jedini na starom kontinentu.


05. februar 2007.

PEŠTERSKA VISORAVAN

U Srbiji se, odnedavno, 28 hiljada hektara nalazi na listi važnih područja od međunarodnog značaja, zaštićenih Ramsarskom konvencijom. Sekretarijat ovog tela koje brine o zaštiti močvarnih područja od međunarodnog značaja uvrstio je, krajem januara, uz postojeća četiri, još dva predela iz Srbije - Labudovo okno i Peštersko polje. Labudovo okno obuhvata poplavna područja Dunava uz Deliblatsku peščaru i značajno je stanište za migraciju i zimovanje ornitofaune, kao i mrestilište riba. Peštersko polje karakteriše veliki broj retkih, ugroženih biljnih i životinjskih vrsta. Piše Jelena Gligorić.

 

Ramsarska konvencija, nazvana po istoimenom iranskom gradu gde je usvojena 1971. godine, na listi ima više od 1600 staništa koja obuhvataju oko 150 miliona hektara. Zaštita vlažnih područja je značajna ne samo zbog biološke raznovrsnosti i očuvanja staništa vodenih ptica i što kao rezervoari vode imaju veliku ulogu u obnavljanju podzemnih voda i ublažavaju posledice klimatskih pojava. Takođe, ta područja su važna za edukaciju, kao što je primer Pešterskog polja na istoimenoj visoravni.

Ovu visoravan u jugozapadnom delu zemlje još zovu "krov Srbije". Sa prosečnom visinom od hiljadu metara prostire se po dužini 50 i širini 35 kilometara i okružuju je planine Zlatar, Javor i Golija. Izdeljen je dolinama, kotlinama i uzvišenjima. Na severu je plitka Sjenička kotlina, na jugu kraško polje, a u središnjem delu su tri reke ponornice koje kilometrima dalje izbijaju na obodu novopazarske kotline kao jako vrelo Raške.

Na Pešterskoj visoravni zime su duge i hladne, a temperature i ispod minus 40, najniže su u Srbiji. To je predeo težak za život ljudi, ali sudeći po arheološkim nalazištima Pešter je bio naseljen još u praistorijsko doba.

Zbog krečnjačkog sastava većeg dela područja zastupljeni su svi oblici kraške morfologije i hidrologije, što je retka pojava. Od oblika reljefa najznačajniji su pećine, kanjoni i klisure, pa se ne može govoriti o monotoniji karakterističnoj za visoravni. Pećine su slabo istražene da bi bile turistička atrakcija, ali su zato vodopadi i slapovi meta turista. Od nekih vrela nastaju čitave reke, pa se, tako na primer, Vapa ubraja među najbogatije ribom u Srbiji.

Na Pešterskoj visoravni sve puca od vidika, a i vazduh je tako čist da doprinosi onoj bistrini slikovitih pejzaža. Mali stočarski katuni nalaze se na samom obodu visoravni, pa izgledaju kao niska ogrlice u tom prostranstvu. Glavno zanimanje ljudi je stočarstvo, posebno ovčarstvo, proizvodnja čuvenog sira od mleka sjeničke ovce, kao i tkanje ćilima od kvalitetne vune. Naizgled, sve oskudno, ali područje bogato u ekološkom i turističkom smislu. Samim tim, sa odličnom perspektivom u kojoj će zdrava životna sredina ostati zaštitni znak Pešterske visoravni.


29. januar 2007.

KOSANČIĆEV VENAC

Gradski zavod za urbanizam predstavio je Nacrt plana detaljne regulacije Kosančićevog venca, najstarijeg dela Beograda koji bi u budućnosti trebalo da dobije novi sjaj i postane atraktivan za sve posetioce grada. U 19. Veku ovaj deo Beograda postao je središte vlasti i društvenog života Kneževine Srbije i jezgro oko koga se izgrađivao i širio grad. Istorijski gledano, Kosančićev venac je mesto na kojem su najduže živeli Srbi. Pripremila Jelena Gligorić.

U severozapadnom delu starog Beograda, na uzvišenju prema reci Savi, nalazi se Kosančićev venac. Čitav taj plato okružen je lepim starim zgradama koje pripadaju raznim arhitektonskim stilovima, a sam Venac izgleda kao mesto u kome je vreme stalo. To je ambijent koji podseća na razglednice starog Beograda, tačnije stare Savske varoši formirane još sredinom 16. Veka, mesto gde je očuvana kaldrma iz tog doba i splet uličica.

Ovoj urbanističkoj celini pripadaju i objekti koji ga na neki način najavljuju: Saborna crkva, Patrijaršija, Konak kneginje Ljubice, najstarija kafana u Beogradu "Znak pitanja" i neke građevine s početka 19. Veka. Mnogih, na žalost, više nema kao što su Magistrat, Kneževa kancelarija, državna štamparija, prva knjižara , škola, carinarnica na Savi, takozvana Đumrukana, gde su pre dva veka igrane prve pozorišne predstave u Beogradu. Prema Nacru plana detaljne regulacije na istom mestu, istog izgleda gradiće se nova Đumrukana.

Naziv Kosančićev venac ovaj prostor je dobio 1872. Godine po liku iz srpskih narodnih pesama vojvodi Ivanu Kosančiću koji se pominje u borbi sa Turcima. Njegova bista sa šlemom na glavi i viteškim oklopom i danas stoji na fasadi zgrade broj 13, a postavljena je po želji prvog vlasnika, tzrgovca Trajkovića.

Konak kneginje Ljubice

 

Čitavim ovim ambijentom dominira takozvana Slikarska kuća sagrađena između dva svetska rata kao Grafički institut Državne štamparije. Posle Drugog svetskog rata zgrada je predata Udruženju likovnih umetnika Srbije kao radni prostor sa nekoliko desetina ateljea i prvom prodajnom galerijom koja je osnovana pre više od četiri decenije. U ovoj ulici živi i čuvena slikarka Olja Ivanjicki. Prekoputa je veliki ograđen prostor – mesto na kome se nalazila Narodna biblioteka Srbije koja je izgorela u bombardovanju 1941. Godine i tom prilikom je uništeno više od 300 hiljada štampanih i 1500 srednjevekovnih rukopisnih knjiga, kao i gravura, mapa, slika. Prema zamisli urbanista tu će biti Memorijalni centar. Narodnu biblioteku je podigao industrijalac Milan Vapa u čijoj biografiji postoji zanimljiva beleška: kao dečak, Vapa je zarađivao hleb noseći vodu iz reke Save. Na mestu gde je kasnije podignuta biblioteka obično bi zastajao da se odmori i tada je obećao sebi da će jednog dana tu sagraditi svoju zadužbinu.

Na Kosančićevom vencu oduvek su živeli znameniti ljudi Beograda. I danas svako ko prođe pored broja 22, jedne lepe zgrade u duhu secesije sa elementima srpsko-vizantijskog stila , zastaće pred balkonom zbog njegove lepote, možda ne znajući da je čuveni srpski matematičar, jedan od preteča kibernetike, Mihailo Petrović, koji je zbog ljubavi prema ribolovu dobio nadimak Alas, gotovo čitavog svog života sa tog balkona voleo da posmatra reku. A zapravo, čitav Kosančićev venac je okrenut Savi, do koje se silazi takozvanim Malim i Velikim stepenicama. Velike je 1862. Godine podigao o svom trošku knez Mihailo, jer je posle jednog ispraćaja u pristaništu shvatio da je postojeći prolaz vrlo strm i nepristupačan.


22. januar 2007.

 NOVI SAD

Novi Sad, glavni grad pokrajine Vojvodine, dobitnik je švajcarske nagrade za turizam u 2006. godini u kategoriji "Gradovi muzike i pozorišta". U obrazloženju se ističe da je prestižno priznanje dodeljeno Novom Sadu kao kosmopolitskoj muzičkoj prestonici istočne Evrope, mestu koje je posvećeno razvoju turizma. Nagrada će biti uručena krajem godine u Luganu.O Novom Sadu piše Jelena Gligorić.

  Novi Sad je jedan od tri najveća grada u Srbiji. Postoji nešto više od tri veka.Naime, grad se prvi put spominje u 1694.godini, dve godine nakon početka gradnje Petrovaradinske tvrđave.Tu, kako su hroničari zapisali, na Dunavskom Gibraltaru, na 1255. kilometru toka ove evropske reke, Habzburška monrhija je podigla tvrđavu i garnizonsku varoš u stilu tzv. vojnog baroka. Spoljašnji utvrđeni pojas obuhvata gradsko naselje i prati tok reke. Kompleks tvrđave zauzima oko 80 hektara površine. Ima tri platoa koji su, skladno sa visinskom konfiguracijom,sa šančevima, lagumima i bedemima obogaćeni različitim sadržajima. Sredinom prošlog veka u oficirske paviljone uselili su se slikari, vajari, grafičari, tkalje, a od pre nekoliko godina ovaj najstariji deo Novog Sada poznat je po EXIT-u, svetskom festivalu muzike. U vreme njegovog održavanja, Petrovaradinska tvrđava postaje najveća diskoteka na otvorenom, a u grad dođe nekoliko desetina hiljada mladih iz raznih krajeva sveta.

Novi Sad je poznat i po tome što se u njemu strani gosti ne osećaju kao stranci, što je izgleda potpuno normalna stvar u gradu koji je višenacionalan. Najviše je uvek bilo Srba, ali i Mađara, Nemaca, Hrvata, Slovaka, Rusina, Grka, Cincara, Jevreja, Rumuna, Roma i ko zna koga sve još, da se ne bi ogrešili.Multikulturalnost je i danas prepoznatljivo važno obeležje vojvođanske prestonice.

Novi Sad krasi pitomost vojvođanske ravnice, a u arhitekturi dominiraju barokne građevine među kojima je i velelepna zgrada Banovine, kao jedan od simbola grada. Od samog nastanka Novog Sada, građani su vodili računa o duhovnom životu pa je izgrađeno nekoliko pravoslavnih crkava, ali i rimokatolička, reformatorska, protestantska, a kasnijih godina i jevrejska sinagoga. Uz crkve su gradjene škole, pa su Novosađani pre dva veka imali srpsku i mađarsku školu, dve gimnazije.

Negovan je i kulturni život, pa je Novi Sad sredinom 19. veka imao Srpsku čitaonicu i Srpsko narodno pozorište. U to vreme iz Budimpešte je u Novi Sad preseljena Matica srpska koja je najstarija srpska kulturna institucija osnovana 1826.godine u glavnom gradu Mađarske. U njenom okrilju je nastala Biblioteka Matice, Muzej Vojvodine i Muzej grada Novog Sada. U to vreme koje se još naziva periodom nacionalnog romantizma politički život Vojvodine probudio je Svetozar Miletić za koga kažu da je bio najveći srpski političar 19. veka. Početkom prošlog veka neko vreme je u gradu živeo naučnik Albert Ajnštajn sa suprugom, Novosađankom Milevom Marić.

U Novom Sadu se živi mirnije i opuštenije nego u Beogradu, i kao da se ima više vremena za uživanje.Beograđani to znaju pa neretko "skoknu" u Novi Sad da, kako istiću, osete štimung starih kafana gde se uz tamburicu pevaju starogradske pesme. Jedan od muzičkih događaja se zove – Vojvođanska tamburica. Pa ipak najpoznatiji je EXIT, koji je među mladima postao sinonim za Novi Sad. Organizatori veruju da će i na ovogodišnjem festivalu okupiti poznate svetske muzičare, a publici ostaje da gleda u nebo i nada se lepom vremenu.


15. januar 2007.

ŠARGANSKA OSMICA I DRVENGRAD

Pre nekoliko decenija postojala je ideja da čuveni voz Orijent ekspres, na svom putu do Istambula, prolazi i kroz Srbiju. Nažalost, ideja nije zaživela, ali je od pre nekoliko godina naša zemlja čuvena po Šarganskoj osmici, muzejsko-turističkoj pruzi uskog koloseka. Njome saobraća parnjača koja turiste dovodi i do Drvengrada, etno sela koje je izgradio poznati filmski reditelj Emir Kusturica. Piše Jelena Gligorić.

 

Šarganska osmica prolazi kroz užičko selo Mokru Goru, u zapadnoj Srbiji.Ona je najduži ostatak uskog koloseka koji su ranije korišćeni u Evropi, ali osoben i po modelu lokomotive, jer su se takve proizvodile jedino u nekadašnjoj Jugoslaviji. Projekat za prugu koja je povezivala Užice i Višegrad nastao je 1903.godine, a prva lokomotiva je prošla dve decenije kasnije.Ono što je neobično i jedinstveno je način kako je, u tehničkom smislu, rešena deonica od 3 i po kilometra sa visinskom razlikom od 300 metara. Projektanti su smatrali da je najbolje rešenje tzv.pružna petlja u obliku broja osam koja vijuga 13 kilometara i na tom putu prolazi kroz 22 tunela.

Poslednje putovanje Šarganskom osmicom bilo je pre više od tri decenije, a onda su beogradski železničari zajedno sa meštanima sela Mokra Gora, rešili ponovo da pokrenu ovaj muzej na šinama. U to vreme, nekako se podudarilo, i čuveni reditelj Emir Kusturica je u užičkom kraju počeo snimanje filma "Život je lep".

 U Mokroj Gori, selu na razmeđu planina Zlatibora, Tare i Šargana, a koje nadkriljuje brdo Mećavnik, on je izgradio filmsko selo Drvengrad.Za potrebe filma proradila je Šarganska osmica, a od filmskog je ostalo etno selo koje se dograđuje. Tu je i kuća u kojoj živi Emir Kusturica. Drvengrad je dobio ime zbog izgleda, jer je napravljen od brvana četinara kojim je ovaj kraj Srbije izuzetno bogat. Na ulazu u ovaj bajkoviti svet je kapija, a nasuprot njoj drvena crkvica posvećena Svetom Savi. U centru grada je trg popločan drvenom kockom i pragovima sa pruge,a oko njega su brvnare, autentične, stare i stotinu godina, a preseljene su iz obližnjih sela zapadne Srbije i Bosne. U jednoj je galerija, u drugoj biblioteka, poslastičarnica sa domaćim kolačima i prirodnim sokovima, nacionalni restoran, prodavnica domaće radinosti. Tu se može prenoćiti ili doći na odmor. Drveni grad iz bajke ima sve ono što je jednom gradu potrebno, a izgleda kao mesto u kome je vreme stalo. Kako je Emir Kusturica rekao "napravio sam grad koji izgleda kao da se u njemu uvek živelo, a nije nikada." Pre nekoliko godina briselska Fondacija za arhitekturu Filip Rotije ovo graditeljsko delo je proglasila za najbolje ostvarenje u Evropi u deceniji.

Krajem prošle godine još jedna projektantska ideja Emira Kusturice se ostvarila:na Iveru, na skoro hiljadu i po metara visine, koji je najviši vrh Tare završen je smučarski centar koji ima ugaonu žičaru dugu 1100 metara, kapaciteta 600 smučara na sat i brzine 3 i po metra u sekundi. Sve je to finansirao Kusturica, a Vlada Srbije je pomogla tako što je izgradila devet kilometara puta od Ivera do Mokre Gore. Skijalište koje obiluje snegom već sa prvim niskim temperaturama, ima tri staze dužine četiri kilometra, a radi se još jedna.Tako je područje Mokre Gore zaokružilo turističku ponudu na celu godinu, pa se već ove zime očekuje nekoliko hiljada turista koji će Šarganskom osmicom stići u ovaj svet iz snova i jednog dana pričati kako bajke mogu biti stvarnost.Tu u zapadnoj Srbiji.


08. januar 2007.

 KIKINDA

Krajem 2006.te godine u Narodnom muzeju u Kikindi, gradu u Vojvodini, izloženi su fosilni ostaci mamuta pronađeni deceniju ranije u ovim krajevima. Rukovodstvo Skupštine i nekoliko uspešnih firmi prepoznali su u otkriću značajan potencijal i za društveno-ekonomski razvoj grada i,uradjen je projekat nazvan Kikindski mamut vredan 275 hiljada evra. Oko 90% sredstava obezbedila je EU i Evropska agencija za rekonstrukciju sa ciljem da se izradi strateški plan predstavljanja mamuta kao brenda Kikinde. Da li će Kikinda biti poznatija po mamutu ili prezentaciji dana ludaje – bundeve, ili će biti mesta za obe manifestacije,pokazaće vreme. Piše Jelena Gligorić.

  U jesen 1996. godine u svim medijima u Srbiji među važnijim vestima bilo je otkriće skeleta mamuta koji je iskopan u glinokopu fabrike crepa «Toza Marković» na dubini od 21 metar. Bio je to gotovo kompletan skelet bez stopala i lopatice. Ni do danas nije tačno utvrdjeno vreme u kome je mamut živeo, ali se sa sigurnošću može reći da je bio visok oko pet metara, dugaćak sedam, imao kljove od tri i po metra,a težinu skoro sedam tona. Takozvani kikindski mamut pripada vrsti trogonteri koji su se hranili travom i lišćem, a imao je, kao i svi slonovi, krupne kutnjake teške oko pet kilograma. Od otkrića je prošla decenija, a sada se privodi kraju izrada replike mamuta. Urađena je trodimenzionalna muzejska prezentacija, a sam projekat treba da obezbedi uslove za adekvatnu zaštitu, prezentaciju i čuvanje ovog kulturnog dobra.

I tako je Kikinda, grad na severu Banata,nadomak granice sa Rumunijom, dobila još jednu potvrdu da je kao naselje postojala pre sedam hiljada godina. Arheolozi su u tim krajevima pronalazili predmete iz doba neolita, starijeg gvozdenog doba, kao i antičke predmete. Ipak, život se nije razvijao u kontinuitetu, pa je prvi naziv Kikinda zabeležen tek početkom 15.veka, dok se njegova savremena istorija može pratiti tri veka kasnije. Tada su prvi naseljenici bili Srbi, austrijski graničari koji su posle Požarevačkog mira između Turske i Austrije,ostali bez posla. Umesto puške latili su se ratarskog oruđa i počeli novi život na plodnoj zemlji. Koju deceniju kasnije ove krajeve naseljavaju i Mađari i Jevreji, kasnije i drugi narodi. Danas možemo reći ljudi dobre volje i naravi, dobri domaćini.

Turisti Kikindu najviše pohode u jesen, u oktobru, kada se održavaju Dani ludaje, kako u ovom gradu kažu za tikvu. To je prilika da i mladi i stari pokažu šta se od ludaje sve može napraviti - deca prave maske, stariji razne predmete i ukrase, a domaćice i jela i poslastice. Prošle godine u Kikindi koja je član Svetske asocijacije ljubitelja tikve, najteži primerak je imao oko 202 kilograma, a najduža bundeva skoro dva i po metra. Kada su Kikinđani pre mnogo godina u šali govorili da je ludaja kod njih najveće uzvišenje nisu ni sanjali da će u Poljoprivrednoj školi biti odgajani pravi džinovski plodovi ove srpske banane.

Istovremeno turisti mogu da upoznaju sve lepote grada koji ima mnogo lepih građevina, jednu od najstarijih biblioteka u Srbiji i u okolini gradai jedan od dva mlina na konjski pogon u Evropi iz 18. veka.Tu je i poznati rudnik gline.Grad krase i geotermalni izvori, i svojevrstan lovački raj na obalama Tise. Kikinda je na putu da spoji lepo i korisno. Naime, gostima nudi mnogo izazova, a domaćinima puno povoda za razvoj turizma.


02. januar 2007.

RAJ NA SREBRNOM JEZERU

Prestižnu nagradu Regionalne privredne komore za prepoznatljivu turističku destinaciju u 2006. godini dobila je opština Veliko Gradište, za najbolji razvojni projekat na području Braničevskog i Podunavskog okruga. Dokumentom se planira da za pet sledećih godina Veliko Gradište postane prepoznatljiva turistička destinacija, pre svega, zahvaljujući Srebrnom jezeru. Piše Jelena Gligorić.

Kada je pre više od tri decenije napravljena brana na jednom od rukavaca kraj Dunava i stvoreno Srebrno jezero, niko nije slutio da će to mesto jednog dana biti moderan turističko-kongresni i rekreativni centar. Opština je iz Nacionalnog investicionog plana Srbije sada dobila više od milion evra za čišćenje i sanaciju jezera koje će postati srpsko more, široko 280 metara i dugačko 14 kilometara. Ribolovcima i van Srbije kada se spomene Srebrno jezero, pomalo izaziva zavist saznanje da je tu ulovljen som od 44 kilograma koji je ušao u Ginisovu knjigu rekorda.

Lokalna zajednica u Velikom Gradištu je prošle godine u privatnoj firmi Grand prom našla strateškog partnera koji će investirati u projekat vredan 50 miliona evra. Do 2011. godine na površini od oko 300 hektara treba da budu izgrađena dva hotela, sa pet i tri zvezdice, kongresne dvorane, marina za jahte i brodove, zatim teniski i golf tereni, hala za male sportove, otvoreni i zatvoreni bazeni, akva park, kafići, galerije, šetališta. Do sredine ove godine treba da bude završena marina sa kapetanijom koja će imati i dva broda za turističku plovidbu Đerdapskom klisurom, sve do srpsko-rumunske granice. Marina će se graditi fazno, u skladu sa potrebama koje iskažu turisti.

Želja investitora je da ovim turističkim kompleksom Srbiju uvede u porodicu zemalja sa visokim turizmom. Stoga će se graditi i veliki golf teren sa 27 rupa koji će biti najveći na Balkanu. Na putu za Evropu, u planu je i povezivanje sa susednom Rumunijom, odnosno sa turističkim centrima na Dunavu i Karpatima, što bi bilo posebno zanimljivo svetskoj klijenteli, zbog trenda da se istovremeno boravi u nekoliko zemalja. U svakom slučaju, ne treba zaboraviti, da je ovaj deo Srbije poznt po netaknutoj prirodi, istorijskom nasleđu, mogućnostima za bavljenje lovom, ribolovom, raznim sportovima na vodi. Pri tom,od Beograda je na sat vremena vožnje automobilom.Veliko Gradište se nalazi na 1059.kilometru Dunava i ne zna se pouzdano kada su ga Rimljani, u potrazi za zlatom i bakrom, osnovali kao naselje Pinkum.Inače,procvat grad doživljava za vreme vladavine cara Hadrijana zahvaljujući rudnicima bakra, jer se tu kovao poseban bakarni novac. Kod Velikog Gradišta u Dunav se uliva zlatonosni Pek koji je vekovima za Srbiju bio što i Kalifornija za Ameriku u vreme zlatne groznice. Zlatonosna reka Pek je legenda, ali, ko zna, možda i budući turističko-kongresni kompleks na Srebrnom jezeru jednog dana za Srbiju postane novi Pek.


18. decembar 2006.

ETNO-SELO U SIROGOJNU

Zlatibor je jedno od najpoznatijih turističkih mesta u Srbiji. Krasi ga razvijeni zdravstveni turizam, a poslednjih godina i prelepe staze za skijanje. Istovremeno, zlatiborski kraj zanimljiv je i zbog negovanja tradicije. Piše Jelena Gligorić.

  Etno selo u Sirogojnu namenjeno je pletiljama iz ovog mesta. Priča o njima je pokrenuta pre nekoliko decenija, kada je domišljata kreatorka iz tih krajeva Dobrila Smiljanić iskoristila vekovnu tradiciju pletenja u Sirogojnu i žene iz tog sela okupila u zadrugu gde su ručno plele modele po njenoj zamisli. Počelo je sa džemperima, a kada su postali tražena roba i van granica zemlje, Dobrila Smiljanić je počela da kreira i druge odevne predmete od vune, a vešte pletilje su te ideje lako pretvarale u unikatne modele. Tako je svet brzo saznao za jednu lepu tradiciju sela Sirogojno, a to je pokrenulo i druge umetnike i kulturne poslenike da se za ovo mesto više zainteresuju.

Osobenost narodnog graditeljstva zlatiborskog kraja brzo je oličena u etno-parku STARO SELO. Zlatiborska kuća od drveta, tzv. brvnara, najsavršeniji je oblik kuće srpskog stanovništva planinskih krajeva dinarske regije. Gradili su je samouki neimari prema svojim potrebama, sopstvenom osećanju za sklad i lepotu. I u tom kraju Srbije vekovima je više generacija i familija živelo pod istim krovom, u tzv. zadrugama, sa strogo utvrdjenim pravilima ponašanja, a takav život je diktirao i raspored prostorija u kući koje su gradjene na osunčanim i od vetrova zaštićenim padinama. Na najvišem mestu je bila kuća sa pratećim stambenim objektima i zgradama za pripremanje i čuvanje hrane. Nešto niže podizane su staje, obori za stoku, a još niže su bili voćnjaci i povrtnjaci.

Zajednički život mnogobrojne porodice odvijao se u kući, kraj ognjišta, jedine vatre u domaćinstvu. Stoga su u toj prostoriji spavali najstariji članovi porodice i sasvim mala deca. Kraj ognjišta, uveče, okupljali su se ukućani. Zimi, muškarci su svirali na guslama ili fruli, žene su plele.

Etno-park u Sirogojnu čini nekoliko autentičnih kuća sa pokućstvom iz prošlog veka, a u radionicama se izradjuju drveni predmeti i grnčarije koje predstavljaju vredan suvenir. Da bi se spasli od zaboravi stari zanati, etno muzej STARO SELO ponudio je saradnju mladim ljudima ovog kraja. Na prvi poziv Muzeja odazvalo se 120 zainteresovanih, a vremenom, stasali su novi majstori koji rezbare i delju drvo, pletu korpe, prave zemljane posude, kuju... rade sve ono što su radili njihovi preci i na način kako su baš i oni radili. U ponudama Agencija ova destinacija je sve traženija u zemlji i u inostranstvu.


11. decembar 2006.

GOLIJA

U celom svetu 11. decembar se obeležava kao Međunarodni dan planina, ustanovljen pre tri godine od strane Generalne skupštine UN. Ove godine tema je «Upravljanje planinskim biodiverzitetom za bolje živote». Tim povodom, o planini Goliji, parku prirode i rezervatu biosfere piše Jelena Gligorić.

Golija je jedan od 211 rezervata prirode u svetu.Uredbom vlade Srbije 2001.g je proglašena parkom prirode, a u jesen iste godine UNESKO je proglašava za rezervat biosfere, prvi na teritoriji tadašnje Jugoslavije. Ovaj sertifikat omogućio je Goliji da se njeni proizvodi reklamiraju kao retkosti rezervata biosfere.To je najviša planina jugozapadne Srbije čiji se vrh zove Jankov kamen i ima visinu od 1833. m. Ne zna se tačno otkuda naziv Golija, ali ova planina je sve osim gola – pitoma, bogata šumom, posebno četinarima, livadama i pašnjacima. Poseban doživljaj predstavlja poseta Dajičkom jezeru na 1500 m visine u oblasti netaknute prirode.

Lepote Golije porede se sa Švajcarskom i prostiru se na više od 53 hiljade hektara. Ima izvanredne terene za smučanje i predstavlja idealno područje za razvoj kako letnjeg tako i zimskog turizma.

Planina je okićena najrazličitijim vrstama biljnog sveta među kojima se ističe relikt i endemit golijski javor.Prema procenama ekologa flora ove planine čini četvrtinu ukupnog biljnog sveta u Srbiji koju čuvaju gorštačka domaćinstva iz 30 sela. Nekada je tu živelo mnogo više meštana, sada ih ima oko 10 hiljada, uglavnom starijih koji se bave poljoprivredom, uzgajaju čuveni ivanjički krompir, zatim jabuke, maline, šljive. Na livadama ima i raznovrstnog lekovitog bilja.

U delu planine koji se zove Bele vode, verovatno zbog obilja izvora koji penušaju i bele se, razvijena je prerada pečuraka – lisičarke i vrganja koje se izvoze. Uzimajući u obzir činjenicu da dolaze iz rezervata biosfere kilogram se prodaje za stotinu i više evra.

Golija ima i svoju kulturnu baštinu koju čine srednjevekovni manastiri Studenica i Sopoćani koji su upisani u Listu svetske kulturne baštine i prirodnih retkosti. U podnožju planine je gradić Ivanjica kroz koji protiče reka Moravica poznata po kamenom mostu sa početka prošlog veka koji predstavlja najveći jednolučni most na Balkanskom poluostrvu.


08. decembar 2006.

MASTER PLAN RAZVOJA STARE PLANINE

U narednih 5 – 10 godina Stara planina treba da postane lider planinskog turizma u jugoistočnoj Evropi i da se, zajedno sa Bugarskom sa kojom se graniči, kandiduje za zimsku olimpijadu. To je na promociji prve faze master plana razvoja turizma Stare planine izjavio ministar trgovine, turizma i usluga Bojan Dimitrijević. Piše Jelena Gligorić.

Master plan razvoja Stare planine najveći je projekat i investicija koja predstoji Srbiji u narednih nekoliko godina, a definisan je Strategijom razvoja turizma do 2015godine. Istovremeno, to je i sastavni deo Nacionalnog investicionog plana za turizam. Njegova izrada je počela sredinom ove godine, a nosioci projekta su firme “Ecosign”  iz Kanade i hrvatski “Horwath Consulting”, firme sa visokim referencama u svetu. Prema rečima ministra Dimitrijevića, master plan bi trebalo da bude završen do kraja februara. Za desetak dana na Staroj planini bi trebalo da bude uradjena četvorosedna žičara, ski lift, tri ski staze, 800 m asfaltiranog puta. Ministarstvo je na području Stare planine izvršilo rezervaciju prostora, a istovremeno se završva i izrada prostornog plana koji će biti osnovni dokument za dalju urbanizaciju.

Projekat Stare planine je investicija vredna 600 -700 miliona evra koliko je predviđeno za infrastrukturu. To je investicija državnog porekla, ali projekat uključuje i privatne investicije iz Srbije i inostranstva.

Kada za nekoliko godina kompletno bude završeno urešenje Stare planine u ovom zimskom centru dnevno će moći da boravi oko 30 hiljada skijaša, biće 18 hiljada mesta u smeštajnim objektima, a prema procenama to znači 8-10 hiljada novih radnih mesta. Sve će to biti veliki podsticaj za dalji privredni razvoj jugoistočnog dela Srbije. Master plan predviđa I saradnju sa susednom Bugarskom kojoj geografski pripada oko dve trećine Stare planine.

U prvoj fazi projekta koja može da startuje u drugom kvartalu sledeće godine predviđeno je oko 180 miliona evra privatnih investicija i oko 50 miliona evra državnih. Zadatak države, ali i lokalnih vlasti, u realizaciji projekta je da razvija infrastrukturu, da obezbedi nadzor nad projektom i da spreči divlju gradnju, ali i da razvija destinacijsku menadžment organizaciju koja će upravljati Starom planinom. Dobrom zakonskom regulativom i saradnjom sa državom privatni sektor treba da pronađe svoj interes da investira u ovaj projekat. Prema rečima Miroslava Dragičevića iz Horvat konsaltinga, cilj ovog projekta treba da bude kako da se u svetu najbolje proda.


07.decembar 2006.

O SRBIJI

(Vozom od Beograda do Novog Sada)

Različiti su načini da upoznate Srbiju, a za upoznavanje mentaliteta njenih žitelja predlažemo da sednete u voz i putujete. Danas ćemo putovati od Beograda, naše metropole, do Novog Sada, glavnog grada Vojvodine na severu Srbije. Putovala i zapisivala Ljiljana Sindjelić Nikolić.

Evo nas na železničkoj stanici Beograd. Prelepo zdanje gradjeno u drugoj polovini prošlog veka, po planovima arhitekte Dragutina Milenkovića. Desilo se to neposredno posle izgadnje prve srpske pruge na relaciji Beograd - Niš. Zgrada železničke stanice je zamišljena i ostvarena kao monumentalno zdanje po uzoru na stanične zgrade velikih evropskih gradova u to vreme. Nekada je na tom mestu bila bara, koja je nasipana čitav vek, zvali su je prvo Ciganska bara a onda je neki duhoviti Beogradjanin prozva Bara Venecija. Nakon nasipanja niče tu i prva regulisana ulica u tom delu grada Beograda. I sama železnička stanica i mnoge zgrade u toj, Karadjordjevoj ulici su uglavnom oronule lepotice koje čekaju bolja vremena.

Stanica je u centru grada, mnogi gradski oci obećavaju već decenija da će je izmestiti u Prokop a zatim srediti najlepšu i najstariju gradsku ulicu, ali kako stvari stoje čekanje će se nastaviti. Dakle, obavezno je obidjite i razgledajte, nećete se pokajati osetićete šapat starih vremena i diviti se nekadašnjoj prelepoj arhitekturi Beograda - velike varoši, kako se to govorilo nekada. Dan je lep. Golubovi, kao i u drugim evropskim metropolama, "prose" hranu od putnika, vredni čistači ostavili za sobom barice koje se spore suše. Ni jesen više nije što je bila, temperature prolećne, čak su se i ptice selice zbunile i nisu otišle u toplije krajeve, ko bi rekao da će uskoro snežni Božić i Nova godina. Prodavci novina nude robu uzvikujući bombastične naslove, još bombastičnijih dešavanja na domaćem političkom poligonu, njima se priključuju i prodavci razno raznih džidža bidža - sitnica bez kojih se ne može - novčanika, grickalica za nokte, telefonskih imenika, plastičnih jastuka za putovanja, jeftine bižuterije. Biraj narode, za svakog po meri. Voz kasni, ništa čudno, Srbija nije Švajcarka, nadajmo se jednog dana...biće redovniji. Naroda sve više što nije čudno jer su vozne karte jeftinije od hleba obogaćenog vitaminima a putovanja sve kraća, čim krenemo već smo u nekom inostranstvu. Panika me hvata, hoću li morati da se utrkujem za mesto, pa naravno, neću valjda da stojim dva sata. Dakle, naoštrila sam se, a voz se čuje, ulazi u stanicu. "Kreće po ulasku putnika", najavljuje spikerka. Grabim mesto, smeštam se, odlažem kaput i vadim beležnicu.

Oko mene mladi, stari, dečica. Mališan jedan strogim glasom kaže baki: "Čekaj bako, praviš gluposti!" Deca se danas radjaju sa doktoratom, govorila je moja baka, izgleda da je bila u pravu. Gledam mlade u vozu, povadili mobilne, sluškice, utonuli u neki svoj svet, slušaju muzikicu, dopisuju se, po neki i čitaju knjige ili novine. Niko nikog ne gleda, više se ne vide i ne gledaju u oči dok razgovaraju, a oči su ogledalo duše. Pomislih, draga deco a kako ćete se upoznati ako se ne gledate. Čovek se u čoveku ogleda, a kako će tek naći sebi "lepšu" polovinu, kako zaljubiti u toj usamljenosti i bez susretanja. Dedice rešavaju ukrštene reči a kad dodje neko teško pitanjce mršte se, uzdišu, češkaju po glavi. Neki već izvadili sendviče i jedu. Kakvo je to putovanje ako se ne jede čim se sedne u voz. Nekada je to obavezno bilo pilence, domaće naravno, hleb i lukčić, ništa sladje. Svi ćute, popadala tišina po nama, čuje se samo kloparanje voza. Čudno je to malo, navikla sam na "vozne" priče o suštinskim pitanjima života i smrti. Valjda još ima onih koji vole da pričaju i nas koji volimo da slušamo. Voz staje na usputnoj stanici, ulazi bakica, seda. Počinje priča...kako je nekada bilo, pa o mužu koji je umro, bio je dobar čovek, o unucima...i naravno najlepšoj piti zeljanici koju baka pravi, svi se smejemo a ona nas nas nudi pitom. Ukusna, prava, domaćinska.

Napolju promiču uzorana polja, spremljena za zimu. Ponegde seljaci voze šašu sa obranih kukuruzišta. Vojvodina je poznatija po pšenici, zato je i zovemo «Žitnica Srbije». Zlate se vojvodjanska polja, ravnica umiruje nas koji dolazimo iz uzavrelog i nervoznog Beograda, kao da se čuje huk nekadašnjeg mora koje je tu bilo. U dvorištima vredni seljaci tranžiraju meso tek zaklanih svinja, biće tu pršutice, džigernjače, kobajica....Naravno, dok se radi, mora se gucnuti po koji srpski čaj, vruća rakija za boljii ugodjaj. I uvek se radi kolektivno, komšije su tu da pomognu, jer šta bi čovek sam. Kraj jeseni i početak zime je pravo vreme za to a domaće djakonije će se zatim jesti narednih meseci, uz ajvar, kiseli kupus, pečene paprike koje su spremile vredne domaćice. Ništa lepše nego oko Božića posetiti neku seosku porodicu i počastiti se prasencetom sa ražnja - prste da poližeš, pa čvarcima, kupusićem, milina. Voz staje, ulaze meštanke u širokim suknjama, unose miris sarme i kuhinje, toplinu porodične atmosfere. Jezdimo dalje, preko obronaka prelepe Fruške gore, vinogradi promiču, Dunav hrli ka Beogradu. Evo ga i Novi Sad. Lep. Čist. Miran. Ljubazan. Ali to je već nova priča.


 04. decembar 2006.

 VRŠAC

Vlasnik jedne od najbogatijih kolekcija šahovskih garnitura u Evropi, Zoran Mladenović iz Vršca, pokrenuo je inicijativu da se u gradu otvori Muzej šaha i bronzano obeležje zaslužnom geniju vršačkog, evropskog i svetskog šaha, velemajstoru Bori Kostiću. Vlada uverenje da će opština podržati ideju i doprineti bogatijoj turističkoj ponudi grada poznatog po vinogradima. Pripremila Jelena Gligorić.

Kolekcionar iz Vršca kaže da bi budući Muzej šaha trebalo da ima u jednom delu i klupsku, društvenu prostoriju, a čitav prostor bi bio opremljen jedinstvenom postavkom umetnički izrađenih unikatnih šahovskih garnitura i stilskim nameštajem iz 18. i 19. veka. Zidovi bi bili dekorisani muralima na kojima bi bila predstavljena bogata šahovska istorija Vršca.U svakom slučaju Srbija bi imala ono što možda ni jedna zemlja nema – muzej šaha.

Današnja obeležja Vršća obično se predstavljaju sa tri likovno uobličena znaka – Kula, grožđe i manastir Mesić.Kula se nalazi na vršačkom Bregu na nadmorskoj visini od 399 metara, ne zna se kada je podignuta, a još se manje zna o rimskom utvrđenju na čijim je temeljima sagrađena. Što se tiče grožđa, ono je postalo i simbol grada, dok se za obližnji manastir Mesić veruje da datira s početka 11.veka i po tome bi bio jedan od najstarijih pravoslavnih manastira u Srbiji.

Nema sumnje da je Vršac kroz vekove ekonomski i kulturni razvoj sticao zahvaljujući groždju i vinu.Vinova loza se u tim krajevima gaji još od doba starih Rimljana, što potvrdjuju i arheološke iskopine: na padinama vršačkog gorja pronadjena je amfora za vino za koju stručnjaci kažu da potiče iz drugog veka nove ere. Vrščani, pak, radije pričaju kako se u 15 veku na dvoru uagarskog kralja Ladislava točilo isključivo vršačko vino koje se i dobro plaćalo, pa se od gajenja vinove loze mogle dobro živeti. Na neki način kao znak zahvalnosti Vrščani su pre mnogo stotina godina stavili lozu kao element grba grada i bez obzira na promene vladara i vlast tu se ništa nije promenilo do danas.

U 19 veku vršačko vinogorje je bilo najveće u Evropi: zauzimalo je površinu od blizu 10 hiljada hektara.Ali,kako se u životu obrti često dešavaju, umesto da se proizvodnja još više razvija na pragu prošlog veka ove vinograde je pokosila filoksera. Trebalo je mnogo vremena da se povrati izgubljeno - doduše, nikada više na tolikoj površini, ali kvalitetom vršačko vino se nametnulo i domaćem i stranom tržištu.

Vršac je lepo i pitomo mesto, kakvi su, uostalom, svi gradovi u Vojvodini. Ima mnogo trgova i jedan bulevar, čuva uspomene na velikog srpskog pisca Jovana Steriju Popovića i slikara Paju Jovanovića koji su tu rođeni. U gradu i dalje postoje pravi seoski kvartovi, kao što ima i uskih krivih sokaka. Ceo Vršac je u kontrastima, ali je možda baš zato zanimljiv i osoben.U gradu se nalazi Pilotska akademija nacionalne aviokompanije u kojoj se decenijama školuju Jat-ovi piloti, kao i budući kapetani iz inostranstva. Nije slučajno zašto se ova institucija nalazi baš u Vršcu – deo praktične obuke je i vožnja kada duva košava. U ovim krajevima ovaj vetar koji duva sa Karpata zna da bude jak i dugo da traje. Izgradnjom Muzeja šaha Vršac bi se odužio proslavljenom velemajstoru Bori Kostiću, a ljubiteljima drevne igre u zemlji i svetu obezbedio kutak koji će ih podsećati na njegovo vreme i partije u kojima je brilijantnim kombinacijama predstavljao enigmu svim šahistima.


27. novembar 2006.

         FRUŠKOGORSKI  MANASTIRI

Da se Fruška gora nalazi u nekom planinskom kraju teško bi se mogla nazvati planinom, ali u ravnoj, plodnoj Vojvodini tih 539 metara su planina. Šumovita, prošarana vinogradima, umivena Dunavom, Fruška gora je i mala Sveta gora zbog 16 manastira. Srbi su vrlo ponosni na svoje manastire, jer u najtežim vremenima, tu je nastajala potreba da se nasledi, očuva i razvije umetnička tradicija srpskog srednjeg veka, ali i da se prime zapadni uticaji. Pripremila Jelena Gligorić.

  Frušku goru turisti pohode zbog prirodnih lepota koje su je izdvojile u jedan od pet nacionalnih parkova u zemlji ili zbog manstira. Za njenih 16 manstira može se reći da su nastali u 16. veku, ali je malo od tih bogomolja sačuvalo prvobitni izgled. Rušene su, paljene ali i redovno obnavljane manstirske crkve i konaci što svedoči o ratnim vihorima posle kojih je sama gradnja bila nesolidna i brza. Prvobitnu osnovu sačuvale su samo crkve manastira Krušedol i Hopovo.

Arhitektura manastira je spoj želje da se sledi tradicija srpskog srednjevekovnog graditeljstva uz nezaustavljiv uticaj zapadnih stilova, pre svega, baroka. Već sredinom 18. veka manstirske crkve dobijaju barokne zvonike, što kasnije nameće i stil u kome su se radile  restauracije zdanja.

Za živopise fruškogorskih manastira možemo reći da su sačuvani fragmentarno i to samo u nekoliko svetinja.Ipak,stručnjacima je i to bilo dovoljno za ocenu da su  freskoslikari  uspeli da ostanu verni tradiciji srpskog srednjevekovnog slikarstva. Zidovi crkava su oslikavani od vrha do poda, često se koristila tzv. suva tehnika, ali kada je bilo neophodno slikali su i direktno uljem po zidovima. Za istoriju umetnosti Srba od velikog je značaja što su sačuvane freske koje predstavljaju prava remek dela, kao što je, na primer,središnji deo krušedolskog ikonostasa koji predstavlja molitvu Bogorodice i Jovana Preteče upućenu Hristu.To delo neprocenjive vrednosti svedočanstvo je lepote duha i potvrda talenta nepoznatog slikara 16. veka. Kao jedan od poslednjih radova u srpsko-vizantijskom stilu ono je potvrda neuništivosti lepote i duhovnosti srpske umetnosti. Istovremeno, prefinjenost  figura i  svežina kolorita zasenjuju druga umetnička dela toga doba na ovim prostorima Balkana.

Ikonostasi drugih fruškogorskih manstira uglavnom datiraju iz 18. veka, a raskošni dekor pozlaćenih stubova i dominantna kitnjavost samo su potvrda koliko je stil baroka bio prisutan u Vojvodini. A riznice manastira prepune su rukopisnih knjiga, jevanđelja, kao i veziljskih i kujundžijskih radova. Knjige su kaluđeri, uglavnom, donosili sa juga sklanjajući ih od Turaka. U najtežim vremenima srpske prošlosti fruškogorski monasi su razvijali kult srpskih svetitelja, pre svega, kneza Lazara, junaka i žrtve Kosovskog boja čije su mošti donete u manstir Vrdnik. Takođe, u manstiru Krušedol širio se kult dinastije sremskih Brankovića, gde je živeo Đorđe Branković, u monaštvu Maksim, koji je bio i mitropolit beogradski i sremski. Krušedol je, na neki način, mauzolej znamenitih ljudi kao što su patrijarh  Arsenije III, Arsenije IV i kralj Milan Obrenović.Posetu manastirima Fruške gore organizuju agencije iz Novog Sada i Beograda i omiljena su destinacija domaćih i stranih gostiju.


20. novembar 2006.

DIVČIBARE

Ovih dana na DIvčibarama, planini u blizini Valjeva, počela je montaža nove ski staze i dvosedene žičare koja je dopremljena sa Kopaonika, jer se tamo postavlja četvorosedežna žičara. Staza je duga oko jedan kilometar i nalazi se na jugoistočnoj padini Crnog vrha. Žičara će moći da preveze od 800 do 1200 skijaša na sat, a ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić je najavio da će ona biti u pogonu početkom sledeće godine. Šta sve turistima nude Divčibare u redovnoj rubrici LEPOTE I ZNAMENITOSTI piše Jelena Gligorić.

  Ako pitate Valjevce kada je na Divčibarama počeo razvoj turizma, oni će iskoristiti priliku da vam pričaju o rimskom putu koji je tuda prolazio, pa nema razloga da ne verujemo da su stari Rimljani tu dolazili i odmarali. Postoje, medjutim zapisi iz doba Turaka u kojima se pominju Divčibare koje je u 19. veku od njih otkupio knez Miloš, jer se boraveći na ovoj planini uverio u blagodeti njene klime. On zbog obaveza nije imao mnogo vremena za uživanje, pa su Divčibare ostale meštanima toga kraja. Priča o turizmu se nastavlja 27. decembra 1925. godine kada je 28 viđenijih Valjevaca osnovalo je Zdravstveno društvo sa zadatkom da širi smisao za zdrav život, pomaže razvoj zdravstvenih prilika, kao i zimskog sporta. Na tu ideju su došli posmatrajući čobane koji žive na planini i izgledaju vrlo krepko, zdravo i čilo, čak i u starosti. U to doba na Divčibarama počinje gradnja vila, puteva, prvih hotela, a pred Drugi svetski rat tadašnje resorno Ministartvo proglasilo je Divčibare za klimatsko-turističko mesto.

Divčibare zauzimaju središnji deo planinskog masiva Maljen koji se nalazi u zapadnom delu Srbije, a ime planine se obično vezuje za odmor u lepoj prirodi i na čistom vazduhu. Prema statističkim podacima na ovoj planini godišnje ima oko 100 dana pod snegom, ali je neuporedivo više dana bez padavina i vetra. Zahvaljujući blagotvornoj klimi, čistom vazduhu i niskom vazdušnom pritisku, tu se već skoro jedan vek leče plućne, nervne i kožne bolesti kao i malokrvnost. To je jedan od glavnih razloga što se za učenike iz svih krajeva Srbije na Divčibarama preko cele godine organizuje tzv. nastava u prirodi i ekskurzije.

Iako se nalaze u planinskom regionu Divčibare sa 980 metara nadmorske visine predstavljaju visoravan koja ima blage padine i idealne terene za duge šetnje.Zatalasanim brežuljcima i turisti slabije kondicije bez mnogo napora za sat-dva mogu osvojiti mnoštvo maljenskih visova. Ove šetnje su podjednako lepe i leti i zimi, a što je zanimljivo staze su bele u oba godišnja doba: zimi zbog snega, a leti od belih latica narcisa koji je zaštitni znak Divčibara. Dostiže visinu i do pola metra, a po njemu je nazvana i manifestacija MIS BELI NARCIS koja se organizje svakoga juna već nekoliko decenija.

Prema nekim planovima u budućnosti Divčibare treba da postanu dolina sportova: gradio bi se akva klub sa bazenom za dve hiljade kupača, dečji zabavni park i zoo vrt. Divčibare bi imale i konjički, biciklistički i planinarski poligon, kao i terene za tenis i golf. U planu je izgradnja novih hotela tako da bi Divčibare u jednom danu mogle da ugoste više od tri hiljade gostiju. Izgradnjom ski staze Divčibare će i preko zime biti rado posećena destinacija koja je na domaku Beograda.


13. novembar 2006.

SIJARINSKA BANJA

Za razvoj turizma u Sijarinskoj banji, koja ima 18 različitih termalnih mineralnih voda, iz Nacionalnog investicionog plana biće izdvojeno četiri miliona evra. Najveća investicija će biti izgradnja hotela koji će podmiriti potrebe sportskog, kongresnog i zdravstvenog turizma. Piše Jelena Gligorić.

U Srbiji ima 49 aktivnih banja i prirodnih lečilišta, sa izvorom od oko dve hiljade litara termomineralnih voda u sekundi. Srazmerno površini, a prema broju i raznovrsnosti termomineralnih voda, Srbija spada medju najbogatije u Evropi, a prema nekim analizama, verovatno, i u svetu. Sijarinska banja je jedna od najmladjih u Srbiji i poznata je po dva gejzira.

Kada se govori o gejzirima, prva asocijacija je Island, zemlja gejzira. Oni se javljaju na vulkanskom području, kakvo je i na jugu Srbije u kome se nalazi Sijarinska banja. U tom kraju slojevi zemlje sastoje se od raznovrsnih ruda i od mineralnih voda. Zanimljivo je da svih 18 mineralnih izvora u ovoj banji izbijaju na dubini manjoj od deset kilometara. Neke termomineralne vode sadrže veće količine sumporvodonika, a druge ugljendioksida.

Za razliku od termalnih izvora, pojava gejzira je novijeg datuma. Izbili su na površinu polovinom prošlog veka, na nadmorskoj visini od gotovo 500 metara, stvarajući vodeni stub od preko deset metara. Temperatura vode gejzira je viša od 70 stepeni, a po sastavu najviše ima sumporvodonika. U letnjem periodu pod ovim vodenim stubom uvek je veliki broj ljudi koji ove kapljice pune zdravlja koriste za hidromasažu.U Sijarinskoj banji se leče različite bolesti - najveći uspesi su u lečenju reumatskih oboljenja, kao i stomačnih i bolesti bubrega. Nažalost, u hotelu GEJZIR, u okviru koga je medicinski blok sa najsavremenijom opremom za razne vrste masaža i inhalaciju, ima oko 300 mesta, pa mnogi zainteresovani ponekad moraju da čekaju na mesto.

O nastanku Sijarinske banje nema pisanih dokumenata, ali iskopine ukazuju da je taj kraj bio naseljen još u antičko doba. Blagodeti banjskih voda koristili su i stari Rimljani, o čemu svedoče rimski bazeni sa natpisima, a u srednjevekovnoj Srbiji i osmanlijski osvajači. Danas, Sijarinska banja svake godine ima sve veći turistički promet, sve više je zadovoljnih pacijenata i gostiju, a izgradnja novih objekata otvara još veće šanse turizmu na jugu Srbije.

Copyright © The International Radio Serbia